Na vrhove planina se i penje

Kamenicki vis, 2005. godine


Na osnovu zadnje dve fotografije covek bi mogao da pomisli da se na planinarenju samo pije i jede. To stoji, ali tek na kraju. Na vrhove planine se i penje. A sve vreme se druzi. Ovakav kotlic je poziv na druzenje, a u sebi sadrzi uglavnom sve ono sto se sakupilo uz put, ponajpre pecurke. Za sada smo uvek uspeli da razlikujemo neotrovne od otrovnih.

Sadrzaj u kotlicu je izobilje prirode, a sadrzaj nasih dusa je izobilje dozivljaja prirode.


Jesenji dan

Gospode, čas je. Leto beše dugo.
Spusti sjene na sunčane ure
a vetre pusti da poljima jure.

Zapovedi svežinu zadnjem voću;
podaj mu jos dva južnija dana,
neka ispod ploda savine se grana,
a vinu zapovedi poslednju slatkoću.

Ko sad nema kuće, taj je više
sagraditi neće. Ko je sada sam,
ostaće sam, da sluša romon kiše
bdije, čita, duga pisma piše i luta alejama
gde dah jesenjeg vetra suho lisće njiše.

Rainer Maria Rilke

Jaran

Fruska gora,Maraton 2004. godine


Ala je lepo kada se prevali 33 kilometra, a nakon toga umornog tela i okrepljenog duha ode u neki od planinarskih domova na Popovici na veceru. Naravno da je druzenje lepse od svega. Tu se zatekao jaran iz Srbinja, pa smo vec u masti bili na svim vrhovima planina Republike Srpske, a mozda i celog sveta. A nakon pola sata stigla je vest: stigao je prvi ultramaratonac sa staze od 101 kilometar. Svaka cast. Stigao bi on i ranije, ali je negde usput u blatu izbubio patiku, pa se vracao par kilometara da je pronadje.

Juri li on nesto ili od necega bezi?


Bezim

Bezim od tuge
od prve i druge
putem sna
bezim
a pobeci
necu moci
jer bezati
je smesna stvar
i ko bezi
taj covek nije
a sto se ne osvrne.

Na repu dogadjaja
desi se casica srece
popi je ti
jer ako to neces
moracu ja.

Zoran Stosic, zbirka pesama "Bolji zivot (ali uzalud)"

Sveti Car Konstantin

Aerodrom "Car Konstantin", Nis, Srbija, 2007. godine


Prvi put sam u zivotu sleteo u svoj grad. Jesam poletao iz njega, ali sam prvi  put sleteo. A sa sobom sam doneo mitove iz Grcke, mitove sa Krita i mnogo vise, Sunce sa Santorinija i Sunce sa Krita. Pa ipak, kada smo u ponoc izasli iz aviona docekala nas je paklena vrucina. Nis je tih dana bio najtopliji grad na celom svetu! Kaze taksista da je jedan grad u Africi bio jos topliji i od Nisa, ali nije zapamtio kako se taj grad zove.

Sreca sto avionu krila ne lepe voskom nego lepkom koji je mnogo otporniji na spoljne uticaje. A ni na 10000 metara nije toliko blizu Suncu da bi se otopio ni vosak, tamo gore je stalno neka temperatura ispod nule.


Let u mestu

svugde ikari mali
svugde dedali
lete u prazno nebo
vise, najvise

masu krila od voska
napete misice
teku znoj, krv i suze
lete ka suncu u veciti dan

sunce nevoljmno sija
cuti sumorno
gleda ko mu sve ide
pece pakleno

koji najblize pridju
prvi padaju
vosak se lagano topi
ruse se jadni letaci u mrak

let u mestu
uzlet u dubiki pad
let u mestu
uspon u krvavi krs
let u mestu
krila za makaze sveta
let u mestu
pesma nemih za gluve

Goran Stefanovski

Nocno suncanjue

Stalida, ostrvo Krit, Grcka, 2007. godine


Dolce vita! Divno je biti na odmoru, negde pored mora, nista ne raditi i ne voditi racuna ni o cemu. Pa nakon celodnevnog skitanja ostrvom, umoran leci pod suncobran nocu! Jer samo tako mozes da volis more i more voli samo takve!


More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljkovic, ciklus "Kritika poezije"

Drugi put ce biti vise reci o bojama - sada ne

Kritsko more, Krit, Grcka, 2007. godine


U zadnje vreme sam van onog ritma svakodnevnog azuriranja bloga. Previse sam zauzet, pa ne zelim da na brzinu odradim posao, zelim da ulozim potpunu koncentraciju na sadrzaj.

O ovoj slici nemam mnogo toga da kazem. Mala intimna plaza na Kritskom moru, stenom podeljena na dva separea, plavo more, plavo nebo, Rekvijem...


Rekvijem

stojim na obali mora
fijuk vjetra sa ogoljelih strana
huka mora bačenog do žala
i pjesma što plače za njom

jer to je rekvijem za moju ljubav
za sve dane i noći
traganje za istinom do koje ćemo doći
kada umrem i odem da postanem sluga
nekom drugom što plače za mnom

Branimir Stulic Dzoni

Danas nema snega na Kritu

Lasiti, Krit, Grcka, 2007. godina


Svakako nije vest dana da nema snega na Kritu, ali  je vest da ga ima. Na ovoj planini, visokoj preko 2000 metara svake zime, negde sredinom januara, bude snega. Padne obicno preko noci i ujutro ga ima mnogo, otezava saobracaj. Sta se preduzima protiv snega? Nista. Vec do podne sav se otopi i ostane samo kao san koji ste sanjalli prethodne noci.

Predeo koji se vidi iz restorana kraj puta je divan. Dopala mi se i njihova kapa, pa sam jednu kupio za uspomenu. Mali privatni ZOO nisam obisao, toliko je siromasan da svako seosko domacinstvo kod nas je prema njemu mega ZOO.


Predeli

U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova

Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine

Vasko Popa, zbirka pesama "Kora"

Rec je rec

Tupiznica, 2005. godine


Ovu fotografiju i onu jucerasnju povezuje meso. Na jucerasnjoj je bilo prase na raznju, a na danasnjoj sam krenuo da kresem suvarke za vatru. A sta ce nam vatra nego da se na njoj ispece neko meso.

Juce sam upotrebio jednu frazu koja se cesto koristi na internetu i koja kaze da jedna slika vredi vise nego hiljadu reci. Tacno je da je to fraza, ali da li je to tako?

Rec je ipak mnogo mocnija nego sto se to misli u danasnje vreme besmislene zurbe. Slika je samo ociglednija, ona je upucena onom nasem osnovnom culu, o kome sam govorio takodje pre par dana, vidu. Zato nam sve izgleda mnogo jasnije nego kada procitamo rec. Ali i Sveti Jovan pocinje svoje Jevandjelje tvrdnjom da u pocetku bese rec! Rec je bila u Boga i Bog je bio rec. Moc reci je mnogo jaca, ali stanite jednom vise sa tom zurbom, nije nista vise ako je brze. Usporite li uci cete u carstvo reci i videti da je ta rec koja je bila u Boga i koja je bio Bog izuzetna sila. Toliko jaka sila da moze cak i da ubije pesnika.


Epitaf

Ubi me prejaka reč

Branko Miljkovic, ciklus "Smeli cvet"

Bolje nego "Zepter"

Koliba na Rezincu, Bucje kod Knjazevca, 2004. godine


Vecito pravilo Interneta glasi: "jedna slika vredi vise od hiljadu reci"

Svet drugacije culnosti

Koralni greben u Crvenom moru kod Rajskog ostrva, Hurgada, Egipat, 2003. godine


More je svet drugacije culnosti. U vodi sluh i nije bas od neke koristi zato jer ziva bica u moru ne pruzaju od sebe neko izobilje zvuka. Verovatno da ni miris nije narocito prisutan. Ostaju uglavnom vid i dodir. Ali i vid nije isti, voda nekako prelama svetlost. Svet je u moru drugaciji nego na kopnu.

Culna iskustva su veoma bitna za dozivljaj sveta koji nas okruzuje. Tesko bi bilo da shvatimo kako izgleda svet slepog misa, baziran na zvuku, ili jos teze kako izgleda svet psa, baziran na mirisu. Za slepog misa je svet zapravo svet zvucnih oblika, a za psa je svet svet mirisnih formi. Vid je kod psa mnogo slabiji nego kod nas. Oni su daltonisti. Psima sluzi vid onako kako nama sluzi sluh - da im da dodatnu informaciju, koja ce da mu skrene paznju da u tom pravcu usmeri svoje osnovno culo. Kao sto nama buka, ili miris, skrenu paznju da pogledamo nesto sto smo culi, ili omirisalil, tako spa vid ili sluh obavestavaju da pomirise. Svet zvucnih, vizuelnih ili mirisnih oblika je isti, ali dozivljaj ovih svetova nije.

Slicno je i sa ljudima kojima je osteceno neko culo. Njegovu funkciju preuzme drugo i oni imaju svoj svet, svoj dozivljaj sveta. Samo, koliko je humano, a koliko sebicno kada mi te ljude uporno zelimo da ukljucimo u svet svoje culnosti. Njima je mesto u svetu njihove culnosti, u njemu su kao riba u vodi i ne treba ih po svaku cenu vuci za rukav i ukljucivati u svet u kome su kao riba na kopnu. Ma koliko to neko smatrao humanim, ja to jednostavno smatram maltretiranjem tih ljudi i to radi sopstvene sujete i egoizma.


Jutarnja spoznaja

Jutro je zateklo masu bezglavih ljudi.
Najpre se stroje u redove,
a zatim igraju poslusno:
dva levo, dva desno, okret...

Ja s' jutrom dozivim hvalospev prolecu,
u visine zatreperim,
pa planine obogatim
tvojim imenom.

Osetim blagodet smeha.

Sunce mi vidom miluje oci.
Pitem se:
drzi li slep covek
drage uspomene?
I da li je to zvuk, miris, dodir,
ili nesto vise,
nadculno?

U vreme uzorno iz nehata nice
jutarnja spoznaja.

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Put Pustinjske lisice

Tunis, 2004. godine


Ovim putem se evakuisao Erwin Johannes Eugen Rommel, Nemački general, poznat kao Pustinjska lisica. Krs i lom, a plus toga i pustinja. Pa ipak, ambijent je izuzetno zanimljiv. I sam pojam puta je inspirativan. Putnici prolaze, putevi ostaju. Dok ne urastu u neku vegetaciju. Ovde gde nema vegetacije, zatrpa ih kad-tad pescana prasina. A na kraju sve prekrije zaborav. I putnike i put. Ostaje samo ideja puta.


Citulja

Hej, masino za prijem oglasa
zapisi sledecu poruku:

nas dragi i nikad prezaljeni
brat, otac i drug,
vodja, ideja, fikcija, potpora,
laz, san, proizvod, bezveze, les

put

napustio nas je zauvek
u nekom odredjenom casu,
ili ga nikada nije ni bilo,
ili je jos uvek tu,
ili je otisao gde je uvek i bio,
ali mi nestajemo, ili mi mozda nismo
postojali,
a da se to ispoljilo u trenu
ili u kontinuitetu;
o vremenu sahrane ne mozemo da kazemo
bilo sta,
jos uvek nismo nacisto
da li ga je ikada bilo
i, ako jeste, da li je umro,
sta je za njime ostalo u slucaju smrti
i kako postupiti sa tim ostacima,
a mozda nije ostalo nista,
mozda je samo otisao negde,
dok mi, nesposobni da ga pronadjemo
stojimo na bespucu,
zadovoljni jer smo mi rekli sebi
da smo tamo gde bi trebalo da se bude;

a ako zacutim i
budem li prestao da mislim,
samo li dozvolim onome u sebi,
bicu,
da probije opnu konacnosti
videcu ga i videcu sebe, jednake
sablast sto bese i nema je i ne bese
i nikada ponovo necu moci da progovorim,
zato je nemoguce da znam
i da vam kazem istinu.

Hej, masino, u potpisu stavi ozaloscene
mnogobrojne zrtve
monstrumne barabe mrtve.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Cekajuci brodoa

Luka na Santoriniju, Grcka, 2007. godine


Zora je bila u ciku (dakle, ciknula mi zora).

Jos po mraku smo se spustili iz nasog hotela niz strme strane, 
nalik na one Petrovacke.

Iz baste kafane koja jos nije pocela da radi posmatrao sam kako po toj strani idu farovi mnogobrojnih autobusa. Luka je mala, ali je sigurno preko 50 autobusa stiglo. Razlog je dolazak tri ogromna kruzera.

Nas brod za Krit je stigao sa novim danom. Idemo na pucinu. Na zalost ovde nisam zapazio bas da ima galebova, ali je na brodu bilo dokonih mornara pa sam se setio Bodlera, "Albatrosa" i pesnika.


Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Sarl Pjer Bodler

Sve cari zime na jednom mestu

Bife "Tor", Kopaonik (iznad "Masinca"), 2004. godina


Jeste da mi je skijanje omiljeni sport, ali nije samo to. Nadju se tu i druga zadovoljstva.


Zimska pesma

Zima, zima, - e pa sta je,
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima, - pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Visen onde navejo je
Citav bedem, citav breg.

A sta moze zima meni,
Sta mi moze, sta mi sme?!
Nek mi nosic pocrveni,
Eto to je, to je sve!

Seka Zorka, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad cemo se zagrejati,
Cucni samo na taj led!

Gle sad zive zeleznice,
To je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
Nas je sada ceo svet!

Jovan Jovanovic Zmaj

Silazak na krov

Ia, Santorini, Grcka 2007. godine


Na Santoriniju je kultni dogadjaj zalazak Sunca. Od svih gradova najposeceniji je Ia. Svi prospekti i drugi propagandni materijali iz Grcke imaju fotografiju vetrenjace i crkve sa ovog ostrva.

Teren je potpuno strm, tako da je svaka sledeca ulica iznad krovova prethodne. Da mi ne bi smetala guzva sisao sam na krov najblize kuce i odande snimao zalazak.


Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Grobnice nisu mesto smrti vec vecnog zivota

Grognica Tutmesa II, Dolina kraljeva, Zapadna obala Nila, Luksor, Egipat, 2003. godine


Jos jednom sam ovde, u grobnici Tutmesa II, osetio smisao staroegipatskog nacina razmisljanja. Grobnice nisu gradjene kao mesto smrti, vec kao mesto vecitog zivota. Zbog toga su gradjene sa mnogo paznje, a i potpuni luksuz i konfor su obezbedjeni za veciti zivot faraona. Blago koje je sahranjivano u grobnici zajedno sa vladarom je i razlog zasto su one uglavnom sve bile opljackane. Pretpostavlja se da su opljackane neposredno nakon sahrane vladara i da su to najverovatnije radili radnici na izgradnji, koji su i znali raspored prostorija. Bilo kako bilo, grobnice ne treba doziveti kao mesto koje je posveceno smrti, vec kao mesto koje velica zivot i vecitost. Bez nekog dubljeg ulazenja u ovu temu kao prilog navodim stihove Mike Antica, naseg Vranjanca, koji je zaboravio svoje korene...


Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic

Memnonovi kolosi

Memnonovi kolosi, Luksor, zapadna obala Nila, Egipat, 2003. godine


Arheoloska prestonica sveta je svakako Luksor (nekada Teba). Ovde je najvise faraonskih dinastija imalo svoj presto, tu su najveci hramovi starog Egipta i najveci broj faraonskih grobnica. Memnonovi kolosi su ostaci velelepnog hrama. Hram je kasnije porusen da bi se od istog materijala sagradio drugi hram. Taj materijalni element je odredio sudbinu mnogih gradjevina ovde, gde je malo materijala u blizini. Ipak, ostala su dva kolosa. Kroz rupe i pukotine na kolosima stalno duva neki vetric, pa se stalno cuje i neki zvuk. Ovaj zvuk je davao posebnu misticnost ovim kolosima, izazivajuci strah kod ljudi.

Postoji medjutim na nekim mestima na svetu nesto specijalno, nesto sto se oseti u atmosferi. Jednostavno, gradjevine se sagrade i nestanu. Nesto specijalno na tim tackama na zemlji ostaje. Ali sta?


Svetiliste

Boja njihove odece je bledela
od crne ka beloj
to je mesto postalo svetiliste
dok su prvih godina porodice dolazile u crnini
kasnije je boja njihove odece osvetljavala
ozivljavala
prvi nagovestaj tople crvene
i zute
kao hodocasce
sa generacijama koje dolaze
igranje u travi pred prolece
sa loptama
magicno privuceni bas tim neuglednim delom ceste
posle podnevna ozelenela lipa i miris tisine
tiho
tiho
uz ciku dece i setnju roditelja
pravi razlog postade nevazan
uspomena se pretvarala
u nesvesno privlacenje tom kraju

Z.Rosic

(jedno kuce)

Na putu Vranje - Nis, 2007. godine


Ovde je skoro pa kao kod Majakovskog, Sladjana, Biljana, ja i Ford (jedno kuce), ali je prostor jos manji od 20 kvadrata.

Ford je na izlozbi u Vranju osvojio trece mesto i kao da zna da je mnogo vazan. To mu se vidi u izrazu lica. Ti psi su cudo. Oni mnogo dobro osecaju, jedino sto ne umeju da govore.


Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

Vladimir Majakovski

Panica

Vrh Panica, Vlaske planine, Srbija, 2006. godine


Jos jedna cuka na koju sam se peo. Ova se zove Panica i ni po cemu nije posebna u odnosu na druge, nije ni potrebno da bude posebna. Pogled je divan, pruza se u beskraj. Setio sam se nekih svojih stihova, koje sam u ovom ambijentu doziveo jos jace nego u nekoj zagusljivoj prostoriji.


Koncerto groso

Dirigent stoji,
posmatra polja:
odlazi pogled
u nepoznato...

Dirigent cuti;
usne mu drhte.
Kroz vene bruji
zvuk pastorala.

Potajno sumnja
(oci mu vlazne)
to oko njega
da li postoji?

Pita se zanet:
"sta su to cula?
Koje bi od njih
spoznalo svemir?"

Postoje misli;
necega ima...
saznanje ovo
budi mu nadu.

Dirigent pruza
ruke ka nebu;
beskraj izvodi
koncerto groso!

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Da li su patike "Najke" ili "Nike"?

Efes, Turska, 2002. godine


U Efesu sam najzad pao u zagrljaj boginje pobede Nike. Jedna velika kompanija koja se bavi proizvodnjem sportske opreme nazvala se po ovoj boginji. Zbog nepravilnog izgovora u Engleskom jeziku ta kompanija se naziva Najk, a za svoj amblem su uzeli upravo sa ovog spomenika nabor sa haljine boginje. Cesto se sa podsmehom koristi fraza "Nike patike" da bi se ismejao neko ko slabo govori Engleski jezik. Medjutim, stvari stoje zapravo obrnuto. Nije se boginja zvala Najk, vec Nike. Mnogo pravilnije govore oni koji kazu Nike patike nego oni koji kazu Najk patike.


Kob LIX

Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi pobednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mi rece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece pobedi?"

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Srebrna Luna

Brod "Silver moon", Nil, Egipat, 2003. godine


Nilom smo krstarili na brodu "Silver moon", sto znaci Srebrni Mesec. Posto smo u Kom Ombu obisli hram posvecen bogovima Horusu i Sobeku, od kojih je prvi u obliku ptice, a drugi u obliku krokodila, na brodu nas je cekala vecera i zabava nakon toga. Brod smo delili sa grupom iz Spanije. Sve je nekako doslo na svoje mesto: Srebrna Luna i ova mirna pustinjska reka, Spanjolke u plesu, Luna na nebu i njen odsjaj u Nilu.

Steta je sto nisu recitovale Lorku. A mozda i jesu, ali na Spanskom jeziku, tako da to i ne prepoznam. Nisam ni ja njima recitovao Lorku, a mogao sam onaj "Polumesec", cije je otelovljenje bilo ovo vece. Mozda je i trebalo da to uradim, mozda bi poznale po ritmu...


Polumesec

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

Federiko Garsija Lorka

Na nebu je bilo mnogo "Horusa" i u neskladnom horu su se oglasavali. U reci nije bilo ni jednog "Sobeka", a zeleo sam da ih vidim. Poj "Horusa" je dozivao zenke na parenje. Asuanska brana je presekla Nil i osudila "Sobeke" nizvodno od Asuana na propast, nemocne da se probiju do gornjeg toka i obave svetu obavezu razmnozavanja, pa ih je u donjem toku nestalo. Luna, onako srebrnkasta, bila je i na nebu i u Nilu. Da li ikada i ona pozeli da vodi ljubav, makar sa odrazom svog lika u reci? Mi sa zurke smo se razisli kasno, kasno, a ljubavni zov je uputio svako svojoj dragani. Valjda ga je tamo i celo vece slao.

Ka Brankovom grobu

Fruskogorski maraton, 2004. godina


Fruskogorski maraton vecinom svojih staza vodi preko Strazilova i Brankovog groba. Ovaj deo puta je jedan od najnapornijih, mada i najkracih deonica. Po blatu kakvo je bilo, to je bila malte ne i prava jedna avantura. Klizalo se i padalo u blato, a na strmim delovima smo se bukvalno i za travke hvatali da ne bi otklizali niz klizave strane brda.

Bez obzira na to glavno uzbudjenje je bilo zbog dolaska na grob Branka Radicevica. Zbog svoje bolesti i rane smrti ostavio je za sobom sliku bolesnog coveka, sliku smrti i zalosti. Medjutim, sem te pesme "Kad mlidijah umreti" svo ostalo stvaralastvo mu je bilo puno zivota. Toliko puno da se mnoge od njegovih pesama u narodu smatraju narodnim, toliko su ispevane i prihvacene.


Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Branko Radicevic

Mali Karaman

Mali Karaman, Kopaonik, 2005. godina


Skijanje je moj najdrazi sport. Neverovatno da neko moze toliko nesto da voli, a da nema pojma sa tim. Toliko znam da skijam da mogu da prodjem svaku stazu, sporije ili brze. Ali umem u tome da maksimalno uzivam. Tako je bilo i nekog februarskog dana 2005. godine. Na vrhu Malog Karamana sam zastao da pojedem sendvic i popijem limenku piva, pa idemo dalje.


Februar

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica,
koja cuti

Al kad svih sneznih brda sa obronka
vidjah svetlost,
tada htiah ljud'ma dole,
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kazu: vole.

Provedemo zajedno noci.
Potom zurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas jos 'zbogom' salje.

Nekad, kad sam vec daleko,
tad se moja pesma cesto njima vraca.
Neki od njih rodjena su moja braca.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica, koja cuti.

Jela Spiridonovic Savic

Mi volimo pivo pred zadrugu

Selo Stogazovac kod Knjazevca, 2003. godine


Jedan od neponovljivih dozivljaja u zivotu je svakako pivo pred "zadrugu", kako se kaze u nasim krajevima. To je nesto kao sto je bilo u antickom svetu sakupljanje na agori. Uz pivo se poorati, a orati se o svemu i svacemu, od dogovaranja oko poljskih poslova do vrhunske politike i mistike. Naravno sve je to puno humoraa, a tranzistorce samo "pici" onu muziku koju inace ne bih slusao u drugim  prilikama ni slucajno.

Moram da priznam da bi mi vise godila "Stela", ali za ovaj ambijent ne postoje bolje pive od "Crvenog Zajecarca", mada bi i "Deda Jagodinac" mogao da se uklopi, ali malo zapadnije, oko Morave.

U nasoj poeziji ima mnogo divnih stihova o vinu, ali se pivo ne pominje bas preterano. Nekako, nije bas poetski. Ili, barem za neke generacije nije tako bilo. Ako listate rok stihove, naci cete ga mnogo vise. Ipak od svih pesama posebno se odvaja jedna, himna svih pivopija. Ne znam autora stihova, koliko je pesma prihvacena od mladjih generacija, verovatno je treba smatrati i narodnom. Inace ovu pesmu pevaju "Direktori". Naravno, "Volimo pivo".


Volimo pivo

Kada pijem pivo ponosito stojim,
posle sedme flase prestajem da brojim,
Lekar mi je reko da prestanem da pijem,
ma nisam mogo da se smirim..poceh da ga bilem.

Picu pivo i na nebu jer to je divota,
bicu veran pivu do kraja zivota,
Sveti Petre eto mene skoro cu ti doci,
sidji dole, sacekaj me, peske necu moci.

Jetra mi je propala
Imam cir na crevu
Kamen je u bubregu
Jebem li mu kevu

U ekipi mojoj isto dripci kao ja,
Prodali bi kevu za gajbu piva,
Pamet ce izgubiti u jecmu i u hmelju,
ali ipak oni slozno pevaju.....

...mi volimo pivo i pivo voli nas!

O pustinji, o putu, oazi, poplavi, Kartagini...

Pustinja Sahara, Tunis, 2004. godine


Stajali smo sred pustinje. Na vidiku je bio samo pesak. I horizont.
- Izgubili smo se. Ovde je bespuce. Ne postoji ni jedan put koliko god sirok bio horizont oko nas.
- Izgubili smo se, ali puteva ima bezbroj. Na ma koju stranu da krenemo, put je pred nama. Ni u kom pravcu prepreka nema, a ma gde da se krene, put vodi za negde.
- Izgubili smo se. Puteva ima bezbroj, ali samo je jedan put pravi, put koji vodi do cilja. Svi drugi putevi su stranputice.
- Na pravom smo putu, ma gde da podjemo. Ne postoji drugi put osim puta kojim nosimo svoje lice svuda sa sobom. Ma gde da krenemo, na tom smo putu od rodjenja do smrti.

Moj dozivljaj pustinje je bio prilicno nekarakteristican. Nakon sto smo jahali kamile i obisli okamenjene dine i slana jezera, smestili smo se u hotelu u oazi Nefta. Divan suncan dan je presao u spektakularno vece. Na nedogledu pustinje su sa svih strana sevale munje. Ni najlepsi vatromet ne moze da se uporedi sa ovim nebeskim spektaklom, propracenim strahovitim praskom gromova.

Razgledali smo nekakav muzej, istorija Tunisa od pracoveka do danas. Posebnu paznju su mi privukli Fenicani, grad Kartagina i Onaj Koga Voli Bog Baal, na fenicanskom jeziku Hanibal. Setio sam se stihova "Sto bi se dogodilo da su zaorali Rim kao sto su slali stoku da pase nad Kartagom?". Ovi stihovi su mi bili do posete Kartagini neprestano u glavi. Da li bi istorija covecanstva bila ista?

Ujutru smo sisli u restoran na dorucak. Cekalo nas je iznenadjenje. U sred pustinje smo bili poplavljeni! I tako je bilo celo prepodne. Trasa kojom je prolazio reli Pariz - Dakar pod vodom! Mozda su mogli da nas zadrze kao vraceve, mozda
bi od zute pustinje stvorili nepreglednu zelenu oazu? Kao sto je nekad ovo bila jedna od najvecih zitnica sveta. Nisam doziveo pustinju na pravi nacin, ali je ovakav dozivljaj mozda jos dragocenijii.


Jane

pitao sam jane za bizant
nije znala
samo je gledala kao da sluti
teski pokrov kamenih vjekova
zid placa
krv
i stoicku crtu na licima andjela
i plamen
i radjanje
i smrt
znam da je to osjetila
vidio sam odsjaj iza njenih ledja
rekla je
mozda sve pocinje bez valjanog razloga
mozda sve pocinje iz plavog
zvuk sjeciva dok vibrira
ili pjesma
s one strane dozivljenog
mozda celik
i to samo za trenutak pod svjetlom
kad zablista
mozda ti se svidja da budes tinta
mozda ti se svidja da budes slavan
to nikad neces saznati honey
pustio sam da me uzme sebi
jer sam stvarno cuo pjesmu oklopnika
i udarce od kojih pucaju kosti
i krikova
i metez
i sjecu roblja bez imena
i koliko god izgleda glupo
znao sam da se omca steze oko carskog vrata
i da novi kalif vec sasjeda na mokrim jastucima
iznad prijestola
rekla je
sto bi se dogodilo da su zaorali rim
kao sto su slali stoku
da pase nad kartagom
ili
da otrgnes jednu vlas za spas vrste
da li bi to uradio honey
ili
da si ohol
pa da te bogovi provedu kroz devet svjetova
a onda te vrate ugasenog
kao mrtvu haringu
zar bi to zelio honey

Branimir Stulic Dzoni

Nedostaju morski plodovi u kosi da bih bio skoro kao Neptun

Meseceve planine, Stara Matmata, Tunis, 2004. godine


Auto-portret

Koracam zemljom u smesnoj odeci
vise Bogu no coveku slican.
Pogled mi blag; celo strogo.
Umem i da letim!
Smesno,
to orlovi samo znaju.

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Na Tremu

Trem, Srbija, 2006. godine


Vrh planine moze da bude zelja da se covek izdigne sto vise iznad ostalih, a moze biti i zelja da se sto vise priblizi vasioni i Bogu. Moze takodje izazov izlaska na vrh da bude samo zelja da se krepe telo i volja. A sto moze covek, moze i pas. Ne znam koji izazov privlaci psa na vrh. Ovde nas je sve povezala ljubav i vernost. Coveka prema coveku i psa prema coveku. I coveka prema psu.

Divni su stihovi Daneta Stojiljkovica, koji je opisao gotovo metafizicku nit izmedju pesaka i psa, tanku nit zivota.


Planina

Po najvecem snegu
u jednoj planini
putnik se hrabri
lavezom psa
koji laje
iza treceg brda
i drzi ga
kao pupcana vrpca

Po najvecem snegu
u jednoj planini
sta bi radio putnik
da nije
tog seoskog dzukca

Dane Stojiljkovic

Asuan

Asuan, Egipat, 2003. godine

Ovaj polozaj nije oponasanje saobracajca. Kao i ona krila na stubu bandere, tako je i sve u tom polozaju u Asuanu u cast boginje Izis. Tako sam i ja u njenu cast rasirio svoja krila - svoje ruke.

U Egiptu, bivsoj Engleskoj koloniji, bez problema komunicirate sa mestanima na Engleskom jeziku. U Asuanu sam se iznenadio. Komunikacija sa mestanima je bila mnogo jednostavnija na Ruskom jeziku. Zasko? Pa veliku Asuansku branu su gradili Rusi, a gradnja je trajala dovoljno da mestani nauce dobro Ruski jezik.


SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste! -

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Novogodisnji maskenbal kao maskenbal zivota

Nis, kuca pesnika M.M.Nama, Nova 2006. godina


Maske

Zapravo savrsen
nije mogao da shvati prostotu prizraka,
vec samo da joj se divi...
ali bio je necujan,
nevidljiv,
bezoblican,
bez mogucnosti bilo kakve komunikacije.
Morao je da prihvati masku
sacinjenu od sveta prizraka.
(A tamo su govorili da je novo bice
postalo.)

Maske su volele
i bile su voljene;
nekad su plakale,
nekad govorile,
nekad se smesile, nekad se ljutile.
Ovde smo svi imali maske
i samo po njima smo se raspoznavali.
Maske su bile nesavrsene,
ali su postepeno zadobijale vlast
nad savrsenim bicima koja ih nose.

Ovde smo svi kad-tad poverovali
da smo maske,
zaboravljajuci svoju savrsenu prirodu.

Maske su se grlile
grcile u strasti
i opijale svesna bica,
razmnozavajuci se.

Vreme je prolazilo...

Nakon mnogo godina maske su starile
i propadale,
a mi smo bili isti kao prvog dana.

A kada je shvatio prevaru,
skinuo je masku
i vratio se svetu savrsenom.
Dugo smo, dugo nad maskom plakali
puni ljubavi,
verujuci da placemo nad njegovim uzglavljem.

M.M.Nam, zbirka pesama "Snovi"

Maraton i zivot imaju isti algoritam

Popovica, Fruska gora kod Novog Sada, 2004. godine


Vece pre Fruskogorskog maratona spavali smo u nekim velikim vojnim satorima. Celog dana i cele noci se rasipala kisa. Uslovi su bili ocajni. Kako je bilo kada je krenulo? Uzasno! Nikada klizavije i nikada gore gmacanje u blatu. Pa ipak, shvatio sam da maraton u mnogo cemu podseca na zivot. U cemu? Samo ko dodje i predje neku od staza shvatice to. Sto gore vreme, to bolje shvatanje.

Nisam ultramaratonac. Uvek kada sam isao na maraton presao sam stazu od 33 km. A uvek sam kretao na 101 km. Znam da verovatno nikad necu da ih predjem, ali cu uvek da krecem sa planom da savladam ultramaraton.


Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.

M.M.Nam, zbirka pasama "Kob"

Vecera ispod piramida

Giza, Kairo, Egipat, 2003. godine


Nije imalo vina, ni bilo kog alkoholnog pica. Cak nije bilo ni "Stele". A lakse bi mi bilo da je bila tu. Hrana je bila odlicna, ali uz neke sokice. Ipak je najlepsi bio ambijent zalazeceg Sunca, tu odmah iza velikih piramida.

Postoji izreka da se ceo svet plasi vremena, samo se vreme plasi piramida. Na divno cudan nacin na ovom mestu se oseti istinitost te izreke. Ali, uspes li da se na ovom mestu ne uplasis vremena, a da ti misli nisu bile otsutne, na dobrom si putu, na putu bogova. Jos da se ne uplasis bogova.


Kob LI

Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Najstarija piramida u Egiptu

Dzoserova piramida, Sakara, Egipat, 2003. godine


Najstarija piramida, Dzoserova piramida, nalazi se u Sakari, u okviru Dzoserovog ceremonijalnog centra. Tu se nalaze i neke gradjevine, koje predstavljaju prve gradjevine te civilizacije od cvrstog materijala, zidane bez ikakvog iskustva! I danas izgledaju veoma solidno, a stare su 5000 godina. Izgledaju novije od nekih nasih zgrada starih tek 50 godina.

U ovom kompleksu sve je kao u periodu pre 5000 godina. Oseca se duh tog vremena, vladari Donjeg i Gornjeg Egipta i danas kao da stoje u svojim nisama, sa figurama svojih bozanstava, kao da ce Dzoser svaki cas da se pojavi, a mi smo u masi naroda koji i danas u velikom broju odaje priznanje faraonu Dzoseru i njegovom genijalnom arhitekti Inhotepu. A mozda odajemo priznanje onome ko se izmigoljio iz toka vremena i ceo ovaj kompleks izbacio iz tog toka. Mozda je kompleks tako i sagradjen sa idejom vecitosti, tako prisutnoj u staroj civilizaciji Egipta. Ili je to mozda nesto sto su pesnici opevali onda kada su bili najjaci, kao ono Disovo "mrtvo vreme s istorijom dana".


Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Vladislav Petković Dis

Najvisi vrh Balkana

Musala, Rila, Bugarska, 2006. godine


Na najvisoj tacki Balkana, gledajuci i ispod i oko sebe, osetio sam da pripadam tom Balkanu, da sam Balkanac. I svi ovi drugi Balkanci su Balkanci. Bilo je tu i nekih trecih, ali oni nisu Balkanci. A mi Srbi, ovi Bugari i neki Grci koji su tu bili, mi jesmo Balkanci i sve kao rod rodjeni. I jako bih se uvredio da mi neko kaze da nisam Balkanac i sve sam ono sto pojam Balkanac podrazumeva. Moja Balkanska sklonost umetnosti i filozofiji, etici i estetici, ono sto je kasnije pokusala da imitira Evropa, nazivajuci to svojim Evropskim duhom, to smo mi, to je Balkanski duh. I ono sto oni nisu nikada mogli da bidi, pa ga nazvali primitivnim, a to je zapravo prirodno, i to smo mi Balkanci.

BALKANAC

Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog coveka po jednoga
imaju ga drumovi i polja, apsane i skole,
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje, i radjanje, i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju, vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede, govori i oblaci,
a mi kad govorimo, vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas, zbilja, u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimovic

S' vetrom u lice

Na putu za Santorini, Kritsko more, Grcka, 2007. godine


Kada sam video ovu fotografiju, odmah mi je pao na pamet stih "S' vetrom u lice...". A dok sam plovio na palubi pevao sam od EKV pesmu "Voda".

Iskreno, sto se tice Milana, uvek sam mnogo vise cenio njegovu muziku nego stihove. I kada sam trazio stihove sa njihovih albuma, svi moji favoriti su otpali, jer je te stihove pisao neko drugi. Dok nije na red dosla "Voda".

Voda

Pusti neka voda nosi u zaborav
Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
i ugriz na usni sto kaze, tu je nekad bio okean
Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve

Milan Mladenovic

Kraj potoka na Rili

Rila, Bugarska, 2006. godine


Ovo je samo trenutak odmora, dan pre osvajanja najviseg vrha Balkana - Musale, koji se nalazi na Rili. Na ovako divnom mestu nije uspelo da mi pokvari raspolozenje ni to sto smo narucili dva piva, a konobarica nam je donela samo jedno, uz obrazlozenje da je pivo nestalo. Cudni neki ljudi, ne vole da zarade.

Pa ipak, za nepunih sest meseci nakon toga, Bugarska je usla u Evropsku uniju. Prisustvovao sam i tom dogadjaju, ali o tom potom.

Mediteran u meni

Mediteran, Aleksandrija, rt Faros, Egipat, 2003. godine


Na ovom mestu je nekada bilo svetsko cudo, svetionik na Farosu. Od njega nije ostalo nista, jer je potpuno unisten u prirodnoj katastrofi - razornom potresu. Na rtu se sada nalazi malo utvrdjenje. Umesto svetlosti - zidine. Umesto pomoci da dodjete bezbedno - prepreka da nikako ne dodjete.

Kazu da je svetlost sa Farosa bila toliko inpresivna da su Arapi, videvsi je, po uzoru na ovaj svetionik napravili prvo minare na dzamiji, da ih nebeska svetlost obasjava sa njega. Naravno, farovi na automobilu svoje ime duguju svetioniku na Farosu.

Ovde sam se prvi put u zivotu susreo sa Mediteranom. Zadrzavanje nije bilo predvidjeno, tako da sam izuo sandale i nogama ugazio ovo ogromno more. Trenutak nakon ove fotografije zapljusnuo me je veliki talas. Ja nisam usao u Mediteran, ali je Mediteran usao u mene. Nisam imao rezervnu garderobu, ali po vrucem novembarskom danu brzo sam se osusio.


NA OBALI ZESTINE

Sacekaj me na obali zestine
ne dozvoli da mi talas istine
ovlazi usijani horizont,
ne daj da mi se rasplinu iluzije
kao sareni mehurici sapunice.
Zatvoren u tvom krugu
u prethodnici saljem leptire
da sakupe nektar sa mednih cvetova.
Cekam te na zacaranom uzvisenju
priblizi se
prosetaj niz moje magnetno polje
zastiti me
u borbi do izmagljenja.

Zoran Stosic, zbirka pesama "Neces otici"

Caj na krovu

Caj na krovu Muzeja Dar Essid, Sus, Tunis, 2004. godine


U Tunisu, na krovu Muzeja Dar Essid u Susu, sa pogledom na Mediteran i guzvu u Medini, pili smo neki caj sa grancicama od nane. U jednom trenutku se zaculo pevanje sa svih okolnih dzamija. Tada sam prvi put osetio duh islama. Ceo deo sveta gde je prisutan islam je pesmom povezan u jednu jedinstvenu mrezu...

Ali biljke! Najveca mreza na svetu je mreza u koju su povezane biljke svojim korenima i, pre svega, idejom fotosinteze, svuda na svetu, pa cak i ovde, u pustinji. I dok smo pili ovaj slatki caj sa grancicom nane, ta grancica nam je donela deo Afrike, Arktika, Okeanije, Amazonije...

Zazvonio je mobilni. Ma kakav roming? Slaba je to mreza...


Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate
i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči
izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim
kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša
ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između
minerala u kome nikada nije noć, gde
sunce ne zalazi, gde je simetrija
stalna i našega srca
Ona rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
se da ne bude više mrtve stvarnosti
nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima
prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega
sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji
je dan imitacija nevidljivog sunca
Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav
Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše
je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
konkretnu u dubinama dana
Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
im vrt
Približavam im svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren
Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
sanja istinski san
Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

Branko Miljkovic, ciklus "Pohvale"

A sad malo ruralnosti

Fotografija sa mestaninom, Radikina bara, 2005. godina


DOMACI VETAR

Stalno sanjam
kako podizemo
neku kucu
na obzorju
na istocnoj strani
Dubova
Moj Otac
ustaje iz groba
samo zbog toga
Moja Majka
kao senka
osusenog drveta
sprema rucak
pod vedrim nebom
Ja pravim blato
gazeci ga nogama
do kolena
nosim ga na rukama
kao majka dete
na njedrima
Ona sa osmehom
na licu
ja sa trnom
u oku
okliznem se
pa idem
na kolenima
bacim glavu
preko ramena
vidim
nema Mog Oca
vidim
nema senka
Moje Majke
vidim
ptica
izlete iz kuce
kroz koju
domaci vetar duva

Dane Stojiljkovic

"Stela" - ljubav na prvi cug

Hotel "Palestina" - Montaza vrtovi, Aleksandrija, 2003. godine


Na ovoj predivnoj terasi sam se prvi put susreo sa "Stelom". Ostavila je na mene nezaboravni utisak. Bilo ih je nekoliko u Egiptu, ali je "Stela" nesto neuporedivo. I dan danas bih svakome ko mi ponudi "Stelu" dao u zamenu "Haineken".

Montaza vrtovi - Aleksandrija

Montaza vrtvi, Aleksandruja, Egipat, Mediteran, 2003. godine


Tko to tamo pjeva

Kamo dalje rodjace
iz pijeska vire krunisane glave
sto to rade
prde u prasinu
cini mi se rodjace
da je standard pokvario ljude
jedu govna i sanjare
bit ce bolje rodjace
skini medalje i napuni sale
ulici trofeja ponestaje snage
ostavljene djevojke
narkomani i bludnice
uzdaju se u tebe
blindirani brodovi
vozili me na cetiri strane
zbilja sam bio dosljedan
i velikodusan rodjace
raspolagati tudjom mukom
nije mala zajebancija

Branimir Stulic Dzoni

Montaza vrtovi su letnja rezidencija poslednjeg monarha Egipta.

Fotografije pesnika

Zabava na brodu, Egejsko more, Kusadasi, Turska, 2002. godine

Od danas ce na blogu da budu objavljene neke od meni posebno dragih fotografija. Neke od njih ce biti propracene i odgovarajucim stihovima, bilo mojim, bilo nekog drugog pesnika.


Ples neznanca

Sinoc je pocela i, evo, jos pada,
uz prozor sedim budan;
osecam da je ovo zivot kraj jave.
Izmedju simetricno zidanih zgrada
gledam u prizore pored snova.
Neznanac plese u gluvo doba noci
po kisi, uz sjaj munje i prasak gromova.
Trenutak tako uzaludan
u ovom mraku i hladnoci;
pir korena, stabla i lista trave...

Ko je upalio svetlo u stanu preko puta
i kakvi su mu motivi?
Cudi me da osim mene jos neko ne spava...
Da li i on vidi ples neznanca u tami?
Neznanac neumorno slusa necujne akorde,
udovi mu opusteni, glava nagnuta,
ples je njegov pokoravanje smrti, udvaranje dami
pokreti su odusak naravi gorde...
Jednako tece vegetacioni podsmesljivi
pir stabala, cveca, korova i trava...

Da li je ples groteska ili sustina?
(Sve sto me osvoji vuce me u apsolutno;
i bez moga znanja prolazilo je vreme...)
U vlaznoj zemlji nabreknuce seme,
premda nije ulozena ratarska vestina
uspesno napreduje flora;
jednostavna pravila smrti i zivota
smesa ugljenika, kiseonika i azota:
gledam ples na kisi. Neznanac precutno
recituje pir trave, semenki i spora.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Jos jednom "Kob", ali ovog puta cela knjiga

Miroslav Mitkovic NAM


K O B


Kob I

I videh vojsku svud oko sebe
bezbrojna koplja do neba cak,
oklopi sjajni; srce mi zebe
po zloj mi kobi mirise zrak.

I cuh u trenu:
- vrata su pala!
- O, boze, reci zar zbilja je kraj?
- Zar tvoja ruka kob nam je dala?
- O, boze snage
- milosti daj.


Kob II

Noc prozdire sunca zrake
lobanja je crna, prazna
ispod polja, njive, rake,
kosti, seme, zub, noz, kazna.

Ispod zemlje glava tudja
na ramenu tvom pociva
kao da detesce spava
kao da je opet ziva.

Kob se krije iza tebe
glava kob i srecu sanja;
telo ti je malaksalo
kao da ga zudnja ganja.


Kob III

More krije kob
i ladju potonulu zbog zudnje.

Kamen krije kob
i sjaj zbog zudnje potamneo.

Zemlja krije zlato
zbog zudnje prekopana.

Sreca krije suze
zbog zudnje prolivene.

Zemlja krije kob
i kosti istrulele
zbog zudnje.


Kob IV

Nejasno svetli nesto daleko:
jedna se zudnja istine plasi.
U svom sam mozgu saznao misli
da su varljive mnoge ideje
koje govore u tudje ime.
Cuo sam kob gde prigovara
da je Sunce grejalo planete
jos davno...
Jednu sam naviku losu
odbacio svesno i odlucno.


Kob V

S letom dodje ljubav nova
kroz dim letis putem snova.

Dodje bure, dodje plima,
ode leto, dodje zima.

Ona spava...
ona leti
kroz buru i kroz kisu.

Ti ne letis
ti stojis
i sudbine psece se bojis.

Sad ti letis:
crno tvoje telo i njeno belo
sad se grle.

I ti sada
sa njom padas
kroz tri mora
sve do snova.

Sve do zore gledas more,
a tad...

Ode bure, ode zima i prolece.

Sada drugu ljubis.

Sad je ljubis,
sad je psujes
i od sebe odbacujes.

Jer tako mora biti...

Zbog kobi.


Kob VI

Kob je zla sreca... i zudnja...


Kob VII
                              B.M.

Nasi nokti se zele zariti u meso
Nasi zubi vrat zbog krvi traze
I ako nam krv se s otrovima mesa.

Ljudi su isti
zderu pojedeni;
bezati od maste propast je vecnosti.
Nasa atmosfera prepuna je kobi;
i krv;
i telo...

I jos su ljudi isti;
nasi zubi vrat zbog krvi traze
i ako nam se krv
i kob
s otrovima mesa.


Kob VIII

Featon je taman, delici su prazni
i jos putem zivog nista mrtvo kruzi
o, Boze, planete, Bogovi su mrtvi,
hrapava je tama ove vasione,
pomracenje Sunca, senke u tami
kob, bol i strah
su revolucije nasih planeta
galaksija ima energiju zudnje
zracenja i vakuum i sve se rotira
i kob je miris nase vasione,
staticnost i teznja
i mrak...


Kob IX

Dete provincije
dosavsi na bulevar
pita se
zasto (?)
i dokle (?)
ta buka

da bi se kasnije naviklo
i ne moze
bez nje,
a kob ga salje na drugo mesto
vraca tisini...


Kob X

"Sta mi te je uspavalo,
lepa princezo?
Sumnja,
strah,
nada
ili vreme?"

"Zudnja, lepi prince;
zudnja me je uspavala
kada sam je zagrizla
kob mi trne i danas
umesto zuba
u ustima."


Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.


Kob XII

Pronadji svoju tihu mastu
koju slutis povremeno;
na kraju slike svojih ideja
naci ces krila neke masine
i kob neprimetnu, lenju.
Pronadji svoju tihu utehu
koju uvek zelis;
u placnoj formi skrivenih misli
naci ces jednu opomenu
koju je kob gnusno trovala.


Kob XIII

U prirodi
prapostojanje
vecno tezi necem novom.

Ta tombola vecno ce da traje:
dades dinar,
a deset dobijes
praunuka svojih bices deo.

I za ljude broj je ogranicen
pa makar i planete zobali.

Kob nam noge veze.

Buducnost je enigma.

Sfinga skriva svoje strasti.

Smrt zivi dva zivota,
jer bez smrti nema pokolenja;
smrt je samo tuzna uspomena.

O zivotu deca ce pricati
jer je smrt kob zivota,
kobi,
zudnje
i sezanja
poniklog iz strarnosti.

Smrt coveka zivim drzi covecanstvo.

Nikad nece biti ziva
cela galaksija...
i jos vise
vasiona.

Zbog toga nam treba smrti
koja daje unucima
vazduha
prostora
i hrane.


Kob XIV

Trazim te u vatri, u vinu, u polju,
trazim te u hlebu i soli i repu,
trazim te trazeci put do samog seba
jer trazeci nisa ja sam zalutao,
trazim te jer ne znam kuda se nalazis,
trazim te gde snovi budno nekog traze,
jer si slepe suze ujela za senku...
Znam, um stalon pada, misao se topi,
ali kob me drzi i vuce i gura;
trazim te nad zemljom, na zemlji, u zemlji,
i ako sam u jezgro upao do pupka,
trazim te na negde, trazim te na svuda
trazim te na tamo gde te nikad nema,
trazim te u blatu, u zraku, u boji,
trazim te u smogu, trazim te, ma gde si?
Trazim te, a neznam ni kuda te trazim,
trazim te, a kob sto brani - dozvoljava,
trazim te na rubu tamnoga beskraja
(prilicno je tamna ova vasiona),
trazim te u lavi vulkana sto stari,
trazim te, jer kob mi nalaze da trazim,
trazim te u telu tvome koga nema,
trazim te u leto, u jesen i sutra,
trazim te po tragu sto trazi sloboda,
trazim te i ako mozda ne postojis,
trazim te misleci da ti trazis mene,
trazeci te tako kob sam pronasao.


Kob XV

Sve vise osecam, mada jos nije pocelo

Kob nas juri; trazimo je

kako ja zalosna ta divota

kob nam i smeta i treba

vreme je reciprocno

kob nas cini ovakvima

uzivajmo dok je divno...

kob nas vecno ganja...


Kob XVI

Doslo je vreme:
kob vise ne mose da se odlosi.
Sta se radi kad je znamo,
osedamo
i ocekujemo?
A ona sledi...
Kako su ljudi cudni;
kob ih menja
i postaju drugi...
Sta sve cinimo kad dodjemo do takve
spoznaje?
Kob upravlja nama.
Kob je neunistiva.
Vecna sreca je monotonija i kob.
Kob nam cini srecu.
Sta se to sa nama desi
kada znamo da je kob
tu?...


Kob XVII

Tvoje ruke
muke
u taj su ugradjene kam
tvoje telo
celo
strah
razum
i plam.

Ruke zuljne grade
stvaraju
i brane;
vatra, voda, dim,
pobede i rane...
ruke opet zele
zuljeve
i rade
buducnost je u njim.

Kob ih vara,
mrvi
vreme trud u prah...
Covek dade kosti
da reku premosti;
puna vrele krvi
ruka nasa stvara
i nije nas srtah.


Kob XVIII

Budim se...
osecam nabrekle vene
kojima krv i plamen struje;
opet ista tkiva
i iste kosti
da kob pobede krecu;
jos u telu ima
snage i dima
i vrela je mlada krv,
mladost joj daje boju
miris baruta
i zelju...
pucaju okovi stari
i kidaju se sramni lanci,
dugo smo bili
gospodari gluposti...
na kob krecem
ista slutnja
sad me drzi
ista zelja
sad me ganja...
snaga mladosti je neobuzdana
sva kipi i vri
i moje misli
da kob pobede
krecu...
ali kob se neda
i borba opet traje...
(hoce li biti dovoljno snaga?)


Kob XIX
                              Grad-kob

Divan si grade
nedas kobi da te satre;
covek te menja
i vreme te menja...
Kroz dimnjake toje kob struji;
sve si vislji i siri;
zilama tvojim vecno struji kob...
Cegar - Cele kula - kob;
Logor na Crvenom krstu - Bubanj - kob;
i Mediana - kob,
i Naisus - kob,
i Nis - kob.
Gradjanima svojim kob pobedjujes,
tvrdjava je simbol tvoj;
lobanje sa Cele kule
pokrenuse Srbe
da bi te poslednjeg oslobodili...
Divna si vecna inspiracijo moja
crvena, bela i zuta;
mojim venama ista kob struji
i krv mi u plamen pretvara...
Vecna si meta
i zilama tvojim potencijalna vri kob,
gradjani
gradjevinari
tvoji je gase;
ko Feniks nice grad -
- kob.


Kob XX

Kob nam zelje truje
od njih zudnju stvara
i zaveru kuje
i opet izgara.

Uobrazim tako
da i ja postojim
nastajem polako,
budim se i znojim.

I opet me nema
nestah poput sene
nasta stara tema
ko predstavlja mene?


Kob XXI

Osecam kavez
svuda je kob;
medju zverima sam.
Najpre ti zadaju udarac
brat
otac
i drug,
udarac koji dvaput boli
i jedared pece.
Reci ne stite.
Nazirem tamu, tisinu i kob;
tamu nadjaca bljesak,
tisinu buka,
a kob traje;
kob sami moramo pobediti;
pomocnike nemam
sam sam...
Opet osecam tamu,
zvuk,
miris
i kob...
U kobi je istina.
Najpre su zadali udarac
brat,
otac
i drug,
udarac koji je dvaput boleo
i jedared pece.
Zatim udarac zadaju drugi
udarac koji samom jednom boli.
Zatim te boli i uci kob;
i opet zadaju udarce
koji vise ne bole...


Kob XXII
               Balada o mladosti rodjenoj 1958. god.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...

1958. rodila se jedna generacija,
1958. rodila se jedna armija
1958.,
1958.,
1958. rodila se buducnost,
rodila se radost,
rodila se mladost za baladu.

I jos neznam sta je bilo lepse
detinjstvo
ili decastvo
u "Vojvode Stepe" ...
hvala vam drugari
za trenutke lepe
sve je vec za nama
uspomena stari...

Dobili ste ljubav, smeh, radost, nadu,
1958.
rodila se mladost za baladu.

Rodili se decaci
preuzeli barjak od neke mladosti
i poce detinjstvo iz 1958,
lepo, nezaboravno,
nase su igre
i nase su zelje
i nasi su snovi
zapoceti davno
i jos nedovrseni...

Zajedno smo se prvi put
suprotstavili kobi...
vise nismo decaci;
skinuli smo tog leta poslednji put
kratke pantalone
ostavili ih
i
zbogom detinjstvo
zbogom decastvo...

Rodila se vojska, bedem, sila
1958.
rodila se mladost za baladu.

Telima nasim
pocela je strujati mladost
crvena,
divna
mladost - miris,
mladost - boja,
mladost - muzika;

Mladost nas krece i ganja
i od decaka postaje div.

Popio sam prvu kap
iz case mladosti,
kap koja u meni gori
i plamen mi njen
kao luc
osvetljava put.

Osecam u sebi
mladost,
zelju
i strast;
1958.
rodila se mladost za baladu
krenula putem Sunca
i zvuka,
uzela kuglu zemljinu
i rukama svojim
je menja.

A male iz 1958,
sad su lepse,
sad su sladje
od najsladje case vina;
sad su tople,
sad su meke,
sad su nezne
i usnule;
devojke nase 1958.
devojke za baladu.

Mladost 1958.
poput reke krece
neobuzdana, snazna
i krci svoj put
i prepreke rusi
i ceo svet plavi
mladost za baladu.

Visoko drzimo barjak mladosti
divan,
leprsa...
mladosti - teznjo
uvek si lepa,
uvek si gruba,
pa tiha, pa nezna,
neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari
i hiljade
i milioni
iz 1958.
stvaraju jednu baladu;

Neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari,
stvaraju balade,
balade mladosti
rodjene 1958.

Stvaramo baladu,
menjamo...
ali vreme tece
i jednoga dana
kob ce nam
oduzeti
tebe
mladosti rodjena 1958.,
mladosti rodjena za baladu.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...


Kob XXIII

Livada mirise,
prekrila je trava,
oprale je kise
i usnula spava

Zemlja pije, dise
mekana i zdrava,
trave je pokrise,
mirno pase krava...

I odjednom selo
reka i kob plave
ode blago celo
sem zemlje garave.

Kob selo potopi
sve odnese reka;
al' ko da unisti
zemlju i coveka?

Povukle se vode
ne ostade nista;
opet cevek gradi
srusena ognjista.

Covek opet ore
zemlju; opet stvara,
na celu su bore,
telo se umara...

Izgradise selo
opet ljudski prsti;
sve je ko sto bese
i ljudi su cvrsti.

Samo kob ostade
da seljake prati
dok se bujno polje
kao blago zlati.

Livada mirise
pokrila je trava,
oprale je kise
opet mirno spava...


Kob XXIV

Krvotocima nasim teku krv,
nada,
zelja,
zudnja,
kob;
i jos mnogo toga.

Mozgovima nasim zive misli
starh,
smrt,
kob;
i jos mnogo vise.

Krvotoci i mozgovi nasi nas odredjuju.

Srcima nasim teku ljubav
i toplota;
i nista vise.


Kob XXV

Pesme nam ove Namove
nove stvaraju dileme:
sta su kob, zudnja, secanje,
energija, prostor, vreme...

Slutimo vremena
kroz otkucaj sata;
sati, dani godine
prolecu kao jata.

Ja ta glupa vremena
slutim kroz kretanja razna
drakonsko kretanje - zivot
je fraza, suplja kazna.

Kad pucnjevi vreme dele
trajanja postaju noci;
coveku sto se od sebe brani
udarcem valja pomoci.

Po moci ljudi cene
koga kako krece vreme;
u arhivi svoga mozga
uspomene traze neme...

Unistice vreme
vecnost; zato dani
i postoje; ko bi
kobi reko stani?


Kob XXVI

Trag je kob
polegla na putu.

Umiremo
na trotoarima cistih gradova
kao lipsali psi,
kao i u prljavim gradovima,
kao u cistoj bolnickoj postelji,
kao novorodjeni zecici.

Kob je antipod srece...

Vasionama nasim mislima
hiljadama i milionima
svetlosnih godina
udaljeni su strast
i zudnja.


Kob XXVII

Juce je poginuo neko.
Poznajemo ga po svojim slutnjama.
U svom je telu nosio ljubav,
nadu,
zelju,
kob
i borbu.
Poginuo je na bojistu
ne boreci se;
poginuo je na gubilistu
ne pugubnjen;
poginuo je na stajalistu
stojeci...
poginou je sa snovima
ne sanjanim
poginuo je sa zeljama
poginuo je sa osmehom
neiskrenim.
Mrtva usta nam se smese;
kob smrti daje osmeh.
Juce je poginuo neko
na putevima
neprokrcenim...
Suze su nam tekle mislima;
osetili smo
da ga poznajemo po svojim slutnjama...


Kob XXVIII

Kob vasionama struji
u mislima, obalama i zeljama;
slutnje su na kraju istina
ili laz;
zelje su na kraju uspeh
li poraz;
snovi su na kraju
java ili snovi...
Kob je dilema, zagonetka, enigma...


Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.


Kob XXX

Dala mi se cela,
gresniku,
trazio sam vise.
U tom momentu
nisam hteo
ni umeo da shvatim:
- da je celo jedan
- da ne postoji vise od jedan
- da je i deset
i sto
i hiljadu
i milion
i milijarda
i bezbroj -
- jedan.
Kob od polovine stvara pet...
Nasi su prsti anomalija:
stvorili su deset,
stvorili su sto,
stvorili su hiljadu,
stvorili su milion,
stvorili su milijardu,
stvorili su bezbroj
i izmedju
i jos vise.
U prstima je nasim kob.
Imao sam te,
gresnik,
celu
i hteo sam jos vise:
barem jedan i po,
bar za cetvrt vise,
barem za osminu,
za sesjnaestinu,
pedesetinu i stotinu...
nisam znao da je sve jedan,
da je kob jedan
i sreca jedan
i kob i sreca jedan
i sve da je celina
i celilna - jedan
i nisam te nikada izgubio
jer sad imam kob -
- jedan
celu i zauvek.


Kob XXXI

Sreca-mit nas laza,
stvaraoce
svoje,
da postoji i sama;
enigmu bez kljuca
dokuciti zeli
njen stvaraoc;
da li su sfinge
cuvari kobi
ili srece-mita?;
zar da vecno
covek stvara mit:
duha, boga srecu...
sreca-mit
moze da postoji
samo u mislima;
i ko jos da shvati
vreme, kob i srecu,
covekove misli?...


Kob XXXII

Kob i vreme mislima,
prostranstvom, zudnjom,
nadom, vasionom, strahom,
istinom, mogucnoscu,
zeljom, vizijama,
patnjom, borbom, slikom,
potencijalom,
neiskrenom niti srece,
zivotom, kajanjem,
pakoscu, podloscu,
recima, kamenom,
bolom, krvoprolicem,
godinama, mitovima,
energijom i licnoscu
opija nam grudi,
covecanstvu.


Kob XXXIII

Mi smo hteli nesto novo,
naci srecu, naci snove,
mi smo hteli naci put
koji vodi u mogucnost,
mi smo hteli i buduce
i sadasnje i predjasnje,
postaviti nove nade,
nove borbe i idole,
mi smo hteli naci reku,
mi smo hteli naci svetlost;
lutali smo dugo svetom,
jer smo hteli naci beskraj,
mi smo hteli naci sebe,
trazili smo kroz kob ljubav;
zelje su nam bile lepe,
mi smo hteli progres svetu,
mi smo hteli svet bez lazi,
bez izdaje i podlosti,
mi smo hteli igru, pokret,
mi smo hteli postojanje,
mi smo hteli svima isto
mi smo hteli svima lepo,
a kroz kob smo svasta nasli.


Kob XXXIV

To je stvarnost
koju su mnogi smatrali mastom:
plastika...
otvori prozor, gledaj,
plasticno more nosi nam kob,
i meni, i tom decaku
sto voli buducnost
i XXI vek.
Ali samo malo, malo,
nekada nek dune vetar
i u nase oci
gomila prasinu...

Majko, ubijaju
iz svojih fabrika
polivinil hlorida
i fenol plastida,
majko!
Majko zemljo!
Samo novi zivot
nastace iz toga...
a mi?
Sta cemo raditi u tom vremenu?
Sutra...
ne danas
vec osecamo plastiku...

I dolaze dani kada i coveka
od plastike prave:
kosti, tkiva, oci,
plastika u nama
plastika za zivot...
Majko zemljo,
zar ce ikad neko
plastiku da uzore?

Uporedjujem sebe sa mnogima,
patili su zbog toga
sto je svetom poslo novo...
Ja ne zelim da prestanu
sa tom plastiko,
ali bih voleo da odem,
zapocnem drugi zivot
i sacekam plastiku...

I nasa ljubav postaje plasticna,
preko usana i ruku od plastike
ili bar polaznih sirovina...
Ne ljuti se mala,
ali od tebe bih napravio divnu
plasticnu statuu...
a dalje?

Kad-tad ce proci
materija vasione
kroz nase fabrike plastike,
ako se dotle ne ugusimo,
udavimo i pokopamo
u plastici
i ako je ne izneverimo
nasavsi nesto novo.
Nekada je bila zelja,
a sada je bolest, kob
i stvarnost,
to ne brine nikoga,
oko nas su svet,
buka, nauka, nobelove nagrade,
majka zemlja koju treba sakriti
i pokopati u plastiku
i ona,
kraljica
plastika.
I to ne interesuje nikoga
i nije vazno,
jer nju,
plastiku,
niko od nas nece nadziveti.

Decaci ce se valjati po plastici
i bice cisti
njih to nece boleti
jer nece znati majku zemlju
sakrivenu i udaljenu od toplih
izolovanih i plasticnih gradova.
Mali hommo urbanusi
nece oluji okretati ledja,
igrace se svojim plasticnim igrackama
i vetar nece i njihove oci
gomilati prasinu.

A vetar ce zavijati
i trazice zemlju...


Kob XXXV
                         Opravdanje

Zivot je strah od svoga kraja,
nakon toga nista:
ni ideje, ni vodilje, ni mogucnost...
Prostranstvima hladnih nista
putuje - nista.
Antimaterijama magnetisemo svoje slabosti
stostruko uspaniceni na gorucoj planeti
vatrogasci sumnje...
Ideje su nejasne.
Za svakoga neki epitaf se nadje.
Moguce se skociti u nistavni beskraj
bez pada,
ali sa jasnim posledicama dinamike,
zuto-pliotkim ocima
i necim u dzepu.
Ko spomene ideju zivece vecno
makako...
Kob je na distanci
jalovo definisana hipotetickim glupostima
u okviru javnosti.
Jezgro nas i prima i ne prima,
po nekoj volji.
Uvek idemo danje.
Potencijal se granici zudnjom.
Neznam zasto graditenj ume najbonje da rusi,
cesce tudje delo...
Sve halucinacije su jave na nekoj strani.
Kob se zove opredeljenje...


Kob XXXVI

Prostor crni kao nemogucnost
zna splavove, mostove, brodove
postojan vecito.
Kob jednom zataji: nikad;
nase mozgove gledamo kiberneticki
i gresimo;
podne uzasava najkracom senkom;
lagune mozga su prezne do nekad,
zatim ne;
vecno bi smo hteli...


Kob XXXVII
                        Pohvala postojanju

Ne i tvoje ne su da,
sprecavas se postojeci
i svuda, i beskraj, ali san;
kob ti je perpetuum mobile
kao sto je imenujes svojim nadahnucima
u potencijalu.
Da te nema, nicega nebi bilo
jer nepostojanje postoji nikako,
osim kao nista.
Posle tebe - kob.
Data nam je mogucnost izbora,
a mi postojimo podjednako
u zakonitostima.


Kob XXXVIII

Da nam nije reci bili bi smo nemi,
da nam nije misli ljude nebi znali,
zivot bi bez lazi tekao po semi,
da nam nije zemlje na sta bi smo stali?

Kako bi postali veliki bez pada,
kako bi postali gresnici bez greha,
ko bi nadziveo prolaznost bez rada,
kako bi postali veseli bez smeha?

Kad nestane sunca zenica ce kleti,
kad nestane zelja nestace i snage,
sta ce biti s' pticom sto ne sme da leti,
kad nestane kobi, sta ce reci blage?


Kob XXXIX

Nek ratuju galaksije:
krvava sunca nosice zastave
s' kojih ce sumbol govoriti: izdaja,
dici ce se mracne tmine
i u gardi ratobornoj
niko nece izostati;
borice se postojanja
erengija nece znati
da su mnogi neranjivi;
postici ce kob ciljeve
koje slute raspusteni
mnogobrojni sateliti;
strah ce biti tradicija!


Kob XL

Koreni su nam obamrli
uakopani duboko;
korbac po ledjima -
- zakon fotosinteze.

Sve jednako zapocinje;
drugi kraj je kod ribara;
svetski rat je reciprocan,
drustva prestaju...

Ujela me istina kao
kobra ili zudnja;
ujednacenost nam prigovara da
kob uobrazava idealizam.


Kob XLI

dolaze besane noci;
secamo se neke davne
uspomene:
bila je kobna noc,
elektricitet je govorio ulicama;
bogovi su jecali u strahu;
rodio se beskraj;
harmonije su lebdele;
na nekom kraju bila je uteha;
hladni pogledi su mirovali;
potencijal je ostao potencijalom;
vojske su uzinale;
tramvaji su zamisljali sine i trole;
putnici konduktere;
gospoda su prodala cilindre;
covek je likovao;
videli smo velicinu;
konji su umirali neobuzdano;
tesko je bilo leteti;
obraz se topio;
hrabrost je odrzala moral;
svetlosti su parale nebo;
kob je izlecila cestice;
usijanje je naucilo ptice nuznosti;
nesposobni su propali;
pocela je okupacija;
zivi su polagali racune;
strasni sud nisu najavile trube;
celik je parao srca;
krv je tekla u kanalizaciju;
izvesna kretanja su predstavljala sinusoide;
postao je poremecaj...


Kob XLII

Uobrazavas noc i ideju
kobnu poput tvojeg lica,
neznas da li mnogi smeju
jednostavnost tvojih ptica.

Da li kob da ucuti
kroz vremena nekom znana,
okrutni su nam minuti
velika na mozgu rana.

Moguce je sledovanje
svakome po nekoj frazi,
vestacko je ljudsko znanje;

iz utrobe kad izlazi
covek nema pouzdanje,
tezi vecno snaznoj bazi...


Kob XLIII

Dete je progovorilo: ''mama'',
a ne: ''kob'';
majka je rekla:
''srce mamino'';
poznanici i rodjaci:
''sto je sladak'';
drugi ljudi nista nisu rekli;
nebo je govorilo gromom;
drzava statistikom;
san je opomenuo: ''java'';
bolest sapuce sablasno:
''pobedicu ti strazu'';
buducnost je rekla:
''i ti ces odrasti'';
prostor je rekao:
''evo osvajaca''
beskraj:
''evo nemocnika'';
i kob rece
''kad me nisi recju pomenulo
budi mi uzrok''...


Kob XLIV

Prolazim preznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Rat?!
Reklu su mu hvala
pobednici i pobedjeni,
neutralni su strahovali.
Pocinjena su zverstva,
podvizi i masakri.
Video se karakter.
Cule su se nesvesne reci.
Mnogi su zeleli kraj,
ali ne bilo kakav.
Sukobile su se ideje.
Zaustavila se eksplozija stanovnistva.
Epidemija?!
To nije samo bolest i smrt,
to je nemo?,
to je ocaj,
to je pojacana zelja za otporom,
to je masovno otudjenje,
to je opasnost...
Razum je pobedio sve epidemije.
Epidemija je rat;
biohemiski rat vrste sa vrstom -
- coveka sa mikroorganizmom.
Primorava ljude napretku,
pronalazastvu.
Vanzemaljske sile?!
Covek ih ne poznaje,
ali ih uspesno uobrazava.
Uobrazilja do savrsenstva.
Pometnja puna straha i kobi.
Najubedljivija laz.
Poraz ljudskog razuma.
Strah?!
Covek zivi u druztvu.
Kad nema drugog
drug mu je strah.
Tako je sirok i raznovrstan
da nagoni.
Podstice.
Negiramo ga covekom.
Ne poznajemo ga,
ali ga osecamo.
Suvise je neodredjen za krv
potencijalna trenja i staticnost
provincija organizma.
Kob?!
Nije uzrok
vec posledica...
Prolazim praznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!


Kob XLV
                              Nagasaki

Glas rece pojmovima:
''pronadjena je masina
koja nosi smrt i kob;
pazite se!''
Atmpsfera se jezila od kobi.
Noc je strahovala.
Kise su nevine slutile
padajuci nepregledno
neku drugu ulogu.
Pocetak velicanstva bio je razor!
Zasto se boje ljudi?
Da ne bi pritisli?
Ocajanjima rece buducnost sadasnjosti:
''bices proslost.''
Kako je videti?
Slutnje nadjacase zudnju.
Zlim - zlo.
Svi su gledali dan sutrasnji
i pitali ga:
''koliko?
zasto?
a prostor?
ima li opravdanja?...''
Dan sutrasnji odgovori bombom:
''Ja sam smrt savrsena!
Ubijam umiruci!
Prva sam stepenica!
Mracno pocinjem eru svetlosti!
Nedajte kobi postojanje
ni kad je stvorite!''
I bi istoriski trenutak!


Kob XLVI

Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.

Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.

Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.

A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.

Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.

Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...

Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.


Kob XLVII

Juce sam doziveo oratorijum
u venama mojih potencijala;

Juce sam dozieo beskraj
u svrsetku svoga puta.

Juce sam doziveo neodlucnost
u trenutku opreznosti.

Juce sam doziveo jauk
u trenutku napetosti.

Juce sam doziveo nadrazaj
u telu iscrpljenom.

Juce sam doziveo potencijal
i trenutku nestvarnosti.

Juce sam doziveo kob
u trenutku slavlja.


Kob XLVIII

Uvek postoji casa,
nada i enigma.
Prostor ogranicava zbivanje
bez obzira na beskrajnost.
Ne preli casu!
Ne izneveri nadu!
Enigmu resavaj oprezno,
uvek do pola!
Cuvaj se kobi
stvaraoce!


Kob XLIX

Pomracite svetloscu vasionu
i cuvajte se opomene:
''u nekom jezgru sanja kob'';
utesite postojanje
sobom i njim samim
ali se pazite opomene:
''u nekom svetu vlada glad'';
obuzdajte kob ljubavlju
ljigavom i odvratnom
zaljubite se u odsecenu zvezdu
i nogu bez trupa,
obuzdajte kob, ali
shvatite opomenu:
''u nekoj stvarnosti zivi nagon'';
pronadjite nagon galaksije
i utehu asteroida,
uobrazite Featon,
kupite ljubav za gadjenje,
ali cujte opomenu:
''u nekom zeludcu spava smrt'';
zazalite stablo i greh,
pronadjite nagon galaksije,
obuzdajte kob ljubavlju,
utesite postojanje,
pomracite svetloscu vasionu,
odredite strane sveta
i cuvajte se opomene:
''u nekom stablu je kob''.


Kob L

Stigao je
smak
da kazni
nepokorne,
samovoljne, samozvane;
da nem stvori
prijatan pakao;
da dovede
beskraj vasione
u neodredjenost nasih organizama,
oplemeni krvotoke
i pokloni misli razumu;
da poveca
nesigurnost kobi;
da postepeno
udje u zivote svakodnevica,
napravi urnebes agresije
boje i muzike,
ostvari velike ideje,
obuzda strasan sud
i dovede haoticnost u red,
a red u urnebes;
da stvori
novi svet u svetu,
novi red u redu,
novu kob u kobi,
novi smisao;
da ucini preokret...


Kob LI

Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.


Kob LII

Dolazi jesen: mirise kob,
jutarnja rosa leta umire,
cuje se zvizduk sa neke stanice...

Dolazi jesen: odlaze ptice
i letu jednom sad je kraj;

Dolazi jesen: pocinju berbe
i lica izgled menjaju svoj,
zeljna su vina i pesme mraza
i to su lica ljudi.

Dolazi jesen: mirise kob,
kobno je sunce i oblak i dan,
dolaze magle i kob se polako
u kosti zavlaci...

Mirise kob: doci ce jesen!


Kob LIII

Ubice i mene jednog dana
potajno i smireno,
bice cudna, izabrana
rec recena u samoci;
branicu se bespomocan
plasicu se cudne igre,
kob ce doci i nemoci
pronaci ce neku tajnu,
cija vrata znaju. slute,
igre zudnje zabrinute,
kao igru tvoje reci;
puna dogmi, lazi mana,
zelja nekog strasnog suda
ubice i mene jednog dana.


Kob LIV

Saznao sam tek na kraju
dana da je ona ziva
poznao je po peraju
zudnje koje tiho pliva.

Strasnija je od stvarnosti
kob sto zivi s nama skupa,
sto je deo nase kosti,
glave odsecene s trupa.

Izdaja je njena tajna
sto nam skriva postrojenja;
zakonitost jedna krajnja
put je mnogih zivih smena...


Kob LV

Zelim da kob postane nejaka
i da se od nje izleci stanje,
da je lincuju sve nase zudnje
i da gomila lazi nestane.

Hteo bih jos i jednu bar nadu
da postojanje moze bez mene.

Jednog cu dana kupiti misli
tiho na nekom kraju detanja,
gradicu znake svojih ideja
i neku varku koju ne slutim
svojom cu paznjom predati svetlu
koje poziva nove vernike.

Kupicu kobi okove teske!


Kob LVI

Cujem neka praskozorja
u ideji svoje slike:
jedna baka tezi svetlu
sa zenicom od okova;
Covek koji nema nogu
cuva sulude ideje
o propasti galaksija;
psi su hteli na slobodu
pa im lanci seku gusu;
zarobljenik mehanike
zeleo bi zive ljude
i sa njima razovore;
iz jajeta pokusava
da izadje jedno pile
glave rasecene ljuskom;
neki gluvonemi mladi?
slusao je kobne zvuke
neme rapsodije smisla;
kob se skrila iza sunca;
neka zena zeljna placa
proklela je dan pakleni;
gospodin na onom trgu
u oluji vidi zveri
koje prete anonimno;
jedna senka nepozvana
kvarila je igru duge
krijuci joj svetlost sunca;
ptice cesto uplasene
pazile su da ne padnu
ispod mreze sutnje neke;
dan je hteo da zapreti,
ali nije znao cime;
decak htede reci kobi
neke raci bez pakosti,
ali jos kob nije znao,
ne znajuci da je stvori;
cvece koje nije svelo
zalilo je tihom recju;
atmosfera nije htela
da gromove opsednute
egoizmom upropasti;
u razumu neke lude
smak je hteo da caruje;
sa ideje moje slike
cula su se praskozorja
pomesana s posmom kobi...


Kob LVII

Prolaze vojske gradom;
pakosti, postoji znak,
zudnja i kob su kradom
sklopile vec tajni brak.

Neka slika svetskog rata,
puna boja i oblika,
na efekat sracunata
pogana je bila slika.

Stvorena je puska za coveka
da bi mogo biti krvnik vrste,
Tomo, zar ces da gledas do veka
svoje prljave neverne prste?


Kob LVIII

Zasto se krade zivot
gilizdravo sunce
na vecernjem nebu?
Koliko pometnje
unosi tvoj nemir
u ideji novog?
Zasto tek onda
kad covek odraste
pamti prve kobi
pod tvojim zracima?
Zasto stvaras srecu
gilizdravo sunce
i nad ovim gradom?


Kob LIX

Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi poednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mirece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece poedi?"


Kob LX

Prolazi i odnosi nam vreme
detinjstvo, mladost, nase zivote;
iz sanka sluze nove boeme
stvara nam zudnja nove golgote.

Prolazis nezapazen i rano
odnosis proslost nasih ideja
mozda zelis negde samozvano
pronaci senku stranih aleja.

Dolazi sada tek moje vreme
preda mnom zivot sada tek buji;
kob ce pisati svoje poeme
reci cu lazi cudnoj oluji...


Kob LXI

Sumnja je stigla potajno
sa neke cudne planete
na kojoj zive svetlosne misli.
Tamo je vreme htelo da stane
jer su umrle sve nevidljive
greske nuklearnih izdaja
smisljene na tru drugarstva.
Odande kob kontrolise javu
da je ne gaze neka ohola
stvorenja sa drugih planeta.
Tamo su zedne slike neuspesno
varale slike nasih vizija.
I sreca sa te planete
htela je doci u nase vulkane
i podstaci neke pokorne kradje.
Strani je glas sa te planete
rekao oku nase ideje
da je prostranstvo opticka varka.


Kob LXII

Nad predgradjem snenim
vec se spusta vece.

U sumraku prvom
neke cudne vizije
i nepoznati miris
opomenuli su moju mastu.

U daljini dim prekriva brda
prolaznici zure,
a ja sanjiv
nista ne shvatam
i ne vidim.
Oci mi sjaje;
pogled je stao
na vratima krcme.

Pojavi se covek,
pa tiho, necujno
za uglom nestane.

A vece me jezi
i kob me jezi,
i slutim negde skrianu
himnu srece.

Igra se vece
nad predgradjem snenim.
Mrak me zatice bez ideje,
vodilje su tiho negde
odnele sve moje nade,
a ja bez snage da ih trazim
odlazim dalje bez cilja...


Kob LXIII
                         Kobnoj spoznaji

Kako da nazovem moje posledice?
kada su im lepo ime dali.
Prolazim kraj novih putokaza,
pored nekih tajnih predela
i put krcim neizvestan.
Pronosi me dinamika kroz zivot
preko tla neprohodnog
i moje zudnje nepokorne svetu
uplasene, odnedavna znaju
da im je blizu kraj.
Upravo sam na sred puta
centar svega nepoznatog,
malo spretan, malo trapav,
na prostoru beskrajnosti
bez laznoga pouzdanja.
Gledam sneno svoje misli
i pitam sve posledice
da li smem da ih pamtim?
Znam istimu:
nastala je sa covekom
i sa njime zivi,
vecita, relativna,
kao trag svih nastojanja
kobna spoznaja.
I moje ce se posledice zvati kob!


Kob LXIV






     Zbirka pesama pod nazivom ''Kob''.

     Pisana od 1975. do 20.X.1796. godine u Nisu.

     Zbirka nije komercijalna. Pisana je u trenucima inspiracije. U ovoj zbirci narocito dolaze do izrazaja nadrealizam i pop-poezija, osim u nekim pesmama pisanim u tradicionalnom stilu. U pesmama je bitna izrezena sadrzina, dok o formi nisam vodio racuna.

     Zbirka sadrzi 64 pesme sa imenom ''Kob'', nedovrsena je, jer nikako ne moze da se okonca, zbog specificnosti sadrzine.

     Posveceno mojoj braci.


                                                                            M.M.Nam




     Blagoje GLOZIC, U Nisu, 4. aprila 1991.
     knjizevnik

     MISLJENJE
     (Rukopisna pesnicka knjiga KOB
     Autor: Miroslav MITKOVIC NAM)

     1. Opsta ocena

     PEVANJE o nesreci, udesu, KOBI, srtesnom stanju, zalosti, usudu, smrti, kataklizmi cak - vecna je pesnicka tema i temelj svekolike poezije na sim meridijanima sveta. To je svedocila i proverila knjizevna teorija, knjizevna kritika i, posebno, knjizevna istorija.
     I pored toga sto je to, kako vidimo, autor rukopisa znao - on se upustio u novo preispitianje stare teme, ali na nov nacin. Ukrstajuci strogi rimovani stih, davna vremena, beleske iz zivota i slobodan, beli stih, cai i haiku-stil, on je pozeleo da prekomponuje shvatanje poezije iz ugla sopstvene generacijske pojavnosti, da pogleda istini u oci i da je stihom kaze.
     Iako, na prvi pogled rukopis izgleda preopsiran, heterogen, on je u celini sledio osnovnu ideju da se ostvari u poetskom iskazu i lirskom pecatu. U tome je autor uspeo. On je iskazao, u vise varijanti, i na razlicite poetske nacine, bolnu tacku savremenog sveta, bez obzira sto je rec, pre svega, o licnom uglu gledanja i vizuri unutrasnjeg oka koje objasnjava svet.
     Autor je najuspesniji kad se priklanja proverenoj versifikaciji stiha. On dobro sledi najbolju tradiciju bojicevskog i disovskog naboja. Cak se pojedini stihovi stapaju sa tom poetikom, produzuju njen zivot i zagovaraju nove izazove.
     Ali, bili bi nepravedni ako ne bismo ukazali i na savremene impulse ovog rukopisa. On je, sav ustremljen na osnovnu temu KOB, razlikovao i vreme i ljude, bio cas u tradiciji, cas u svakodnevici, cas u vremenu buducem. Malo je rukopisa koji, ovako sroceni, mogu da ponude vise varijanti pavanja, a istog misljenja. U tome je autor pravi majstor i covek cije ime treba zapamtiti.
     Blagoje GLOZIC