Mali Karaman

Mali Karaman, Kopaonik, 2005. godina


Skijanje je moj najdrazi sport. Neverovatno da neko moze toliko nesto da voli, a da nema pojma sa tim. Toliko znam da skijam da mogu da prodjem svaku stazu, sporije ili brze. Ali umem u tome da maksimalno uzivam. Tako je bilo i nekog februarskog dana 2005. godine. Na vrhu Malog Karamana sam zastao da pojedem sendvic i popijem limenku piva, pa idemo dalje.


Februar

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica,
koja cuti

Al kad svih sneznih brda sa obronka
vidjah svetlost,
tada htiah ljud'ma dole,
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kazu: vole.

Provedemo zajedno noci.
Potom zurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas jos 'zbogom' salje.

Nekad, kad sam vec daleko,
tad se moja pesma cesto njima vraca.
Neki od njih rodjena su moja braca.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica, koja cuti.

Jela Spiridonovic Savic