Maraton i zivot imaju isti algoritam

Popovica, Fruska gora kod Novog Sada, 2004. godine


Vece pre Fruskogorskog maratona spavali smo u nekim velikim vojnim satorima. Celog dana i cele noci se rasipala kisa. Uslovi su bili ocajni. Kako je bilo kada je krenulo? Uzasno! Nikada klizavije i nikada gore gmacanje u blatu. Pa ipak, shvatio sam da maraton u mnogo cemu podseca na zivot. U cemu? Samo ko dodje i predje neku od staza shvatice to. Sto gore vreme, to bolje shvatanje.

Nisam ultramaratonac. Uvek kada sam isao na maraton presao sam stazu od 33 km. A uvek sam kretao na 101 km. Znam da verovatno nikad necu da ih predjem, ali cu uvek da krecem sa planom da savladam ultramaraton.


Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.

M.M.Nam, zbirka pasama "Kob"