Kob XXXII - XXXIV

Kob XXXII

Kob i vreme mislima,
prostranstvom, zudnjom,
nadom, vasionom, strahom,
istinom, mogucnoscu,
zeljom, vizijama,
patnjom, borbom, slikom,
potencijalom,
neiskrenom niti srece,
zivotom, kajanjem,
pakoscu, podloscu,
recima, kamenom,
bolom, krvoprolicem,
godinama, mitovima,
energijom i licnoscu
opija nam grudi,
covecanstvu.


Kob XXXIII

Mi smo hteli nesto novo,
naci srecu, naci snove,
mi smo hteli naci put
koji vodi u mogucnost,
mi smo hteli i buduce
i sadasnje i predjasnje,
postaviti nove nade,
nove borbe i idole,
mi smo hteli naci reku,
mi smo hteli naci svetlost;
lutali smo dugo svetom,
jer smo hteli naci beskraj,
mi smo hteli naci sebe,
trazili smo kroz kob ljubav;
zelje su nam bile lepe,
mi smo hteli progres svetu,
mi smo hteli svet bez lazi,
bez izdaje i podlosti,
mi smo hteli igru, pokret,
mi smo hteli postojanje,
mi smo hteli svima isto
mi smo hteli svima lepo,
a kroz kob smo svasta nasli.


Kob XXXIV

To je stvarnost
koju su mnogi smatrali mastom:
plastika...
otvori prozor, gledaj,
plasticno more nosi nam kob,
i meni, i tom decaku
sto voli buducnost
i XXI vek.
Ali samo malo, malo,
nekada nek dune vetar
i u nase oci
gomila prasinu...

Majko, ubijaju
iz svojih fabrika
polivinil hlorida
i fenol plastida,
majko!
Majko zemljo!
Samo novi zivot
nastace iz toga...
a mi?
Sta cemo raditi u tom vremenu?
Sutra...
ne danas
vec osecamo plastiku...

I dolaze dani kada i coveka
od plastike prave:
kosti, tkiva, oci,
plastika u nama
plastika za zivot...
Majko zemljo,
zar ce ikad neko
plastiku da uzore?

Uporedjujem sebe sa mnogima,
patili su zbog toga
sto je svetom poslo novo...
Ja ne zelim da prestanu
sa tom plastiko,
ali bih voleo da odem,
zapocnem drugi zivot
i sacekam plastiku...

I nasa ljubav postaje plasticna,
preko usana i ruku od plastike
ili bar polaznih sirovina...
Ne ljuti se mala,
ali od tebe bih napravio divnu
plasticnu statuu...
a dalje?

Kad-tad ce proci
materija vasione
kroz nase fabrike plastike,
ako se dotle ne ugusimo,
udavimo i pokopamo
u plastici
i ako je ne izneverimo
nasavsi nesto novo.
Nekada je bila zelja,
a sada je bolest, kob
i stvarnost,
to ne brine nikoga,
oko nas su svet,
buka, nauka, nobelove nagrade,
majka zemlja koju treba sakriti
i pokopati u plastiku
i ona,
kraljica
plastika.
I to ne interesuje nikoga
i nije vazno,
jer nju,
plastiku,
niko od nas nece nadziveti.

Decaci ce se valjati po plastici
i bice cisti
njih to nece boleti
jer nece znati majku zemlju
sakrivenu i udaljenu od toplih
izolovanih i plasticnih gradova.
Mali hommo urbanusi
nece oluji okretati ledja,
igrace se svojim plasticnim igrackama
i vetar nece i njihove oci
gomilati prasinu.

A vetar ce zavijati
i trazice zemlju...