Kob XLIV, XLV i XLVI

Kob XLIV

Prolazim preznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Rat?!
Reklu su mu hvala
pobednici i pobedjeni,
neutralni su strahovali.
Pocinjena su zverstva,
podvizi i masakri.
Video se karakter.
Cule su se nesvesne reci.
Mnogi su zeleli kraj,
ali ne bilo kakav.
Sukobile su se ideje.
Zaustavila se eksplozija stanovnistva.
Epidemija?!
To nije samo bolest i smrt,
to je nemo?,
to je ocaj,
to je pojacana zelja za otporom,
to je masovno otudjenje,
to je opasnost...
Razum je pobedio sve epidemije.
Epidemija je rat;
biohemiski rat vrste sa vrstom -
- coveka sa mikroorganizmom.
Primorava ljude napretku,
pronalazastvu.
Vanzemaljske sile?!
Covek ih ne poznaje,
ali ih uspesno uobrazava.
Uobrazilja do savrsenstva.
Pometnja puna straha i kobi.
Najubedljivija laz.
Poraz ljudskog razuma.
Strah?!
Covek zivi u druztvu.
Kad nema drugog
drug mu je strah.
Tako je sirok i raznovrstan
da nagoni.
Podstice.
Negiramo ga covekom.
Ne poznajemo ga,
ali ga osecamo.
Suvise je neodredjen za krv
potencijalna trenja i staticnost
provincija organizma.
Kob?!
Nije uzrok
vec posledica...
Prolazim praznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!


Kob XLV
                                                    Nagasaki

Glas rece pojmovima:
''pronadjena je masina
koja nosi smrt i kob;
pazite se!''
Atmpsfera se jezila od kobi.
Noc je strahovala.
Kise su nevine slutile
padajuci nepregledno
neku drugu ulogu.
Pocetak velicanstva bio je razor!
Zasto se boje ljudi?
Da ne bi pritisli?
Ocajanjima rece buducnost sadasnjosti:
''bices proslost.''
Kako je videti?
Slutnje nadjacase zudnju.
Zlim - zlo.
Svi su gledali dan sutrasnji
i pitali ga:
''koliko?
zasto?
a prostor?
ima li opravdanja?...''
Dan sutrasnji odgovori bombom:
''Ja sam smrt savrsena!
Ubijam umiruci!
Prva sam stepenica!
Mracno pocinjem eru svetlosti!
Nedajte kobi postojanje
ni kad je stvorite!''
I bi istoriski trenutak!


Kob XLVI

Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.

Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.

Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.

A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.

Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.

Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...

Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.