35-->36-->37

Kob XXXV
                            Opravdanje

Zivot je strah od svoga kraja,
nakon toga nista:
ni ideje, ni vodilje, ni mogucnost...
Prostranstvima hladnih nista
putuje - nista.
Antimaterijama magnetisemo svoje slabosti
stostruko uspaniceni na gorucoj planeti
vatrogasci sumnje...
Ideje su nejasne.
Za svakoga neki epitaf se nadje.
Moguce se skociti u nistavni beskraj
bez pada,
ali sa jasnim posledicama dinamike,
zuto-pliotkim ocima
i necim u dzepu.
Ko spomene ideju zivece vecno
makako...
Kob je na distanci
jalovo definisana hipotetickim glupostima
u okviru javnosti.
Jezgro nas i prima i ne prima,
po nekoj volji.
Uvek idemo danje.
Potencijal se granici zudnjom.
Neznam zasto graditenj ume najbonje da rusi,
cesce tudje delo...
Sve halucinacije su jave na nekoj strani.
Kob se zove opredeljenje...


Kob XXXVI

Prostor crni kao nemogucnost
zna splavove, mostove, brodove
postojan vecito.
Kob jednom zataji: nikad;
nase mozgove gledamo kiberneticki
i gresimo;
podne uzasava najkracom senkom;
lagune mozga su prezne do nekad,
zatim ne;
vecno bi smo hteli...


Kob XXXVII
                          Pohvala postojanju

Ne i tvoje ne su da,
sprecavas se postojeci
i svuda, i beskraj, ali san;
kob ti je perpetuum mobile
kao sto je imenujes svojim nadahnucima
u potencijalu.
Da te nema, nicega nebi bilo
jer nepostojanje postoji nikako,
osim kao nista.
Posle tebe - kob.
Data nam je mogucnost izbora,
a mi postojimo podjednako
u zakonitostima.