23-25

Kob XXIII

Livada mirise,
prekrila je trava,
oprale je kise
i usnula spava

Zemlja pije, dise
mekana i zdrava,
trave je pokrise,
mirno pase krava...

I odjednom selo
reka i kob plave
ode blago celo
sem zemlje garave.

Kob selo potopi
sve odnese reka;
al' ko da unisti
zemlju i coveka?

Povukle se vode
ne ostade nista;
opet cevek gradi
srusena ognjista.

Covek opet ore
zemlju; opet stvara,
na celu su bore,
telo se umara...

Izgradise selo
opet ljudski prsti;
sve je ko sto bese
i ljudi su cvrsti.

Samo kob ostade
da seljake prati
dok se bujno polje
kao blago zlati.

Livada mirise
pokrila je trava,
oprale je kise
opet mirno spava...


Kob XXIV

Krvotocima nasim teku krv,
nada,
zelja,
zudnja,
kob;
i jos mnogo toga.

Mozgovima nasim zive misli
starh,
smrt,
kob;
i jos mnogo vise.

Krvotoci i mozgovi nasi nas odredjuju.

Srcima nasim teku ljubav
i toplota;
i nista vise.


Kob XXV

Pesme nam ove Namove
nove stvaraju dileme:
sta su kob, zudnja, secanje,
energija, prostor, vreme...

Slutimo vremena
kroz otkucaj sata;
sati, dani godine
prolecu kao jata.

Ja ta glupa vremena
slutim kroz kretanja razna
drakonsko kretanje - zivot
je fraza, suplja kazna.

Kad pucnjevi vreme dele
trajanja postaju noci;
coveku sto se od sebe brani
udarcem valja pomoci.

Po moci ljudi cene
koga kako krece vreme;
u arhivi svoga mozga
uspomene traze neme...

Unistice vreme
vecnost; zato dani
i postoje; ko bi
kobi reko stani?