Kob LXII, Kob LXIII i Kob LXIV

Kob LXII

Nad predgradjem snenim
vec se spusta vece.

U sumraku prvom
neke cudne vizije
i nepoznati miris
opomenuli su moju mastu.

U daljini dim prekriva brda
prolaznici zure,
a ja sanjiv
nista ne shvatam
i ne vidim.
Oci mi sjaje;
pogled je stao
na vratima krcme.

Pojavi se covek,
pa tiho, necujno
za uglom nestane.

A vece me jezi
i kob me jezi,
i slutim negde skrianu
himnu srece.

Igra se vece
nad predgradjem snenim.
Mrak me zatice bez ideje,
vodilje su tiho negde
odnele sve moje nade,
a ja bez snage da ih trazim
odlazim dalje bez cilja...


Kob LXIII
                                    Kobnoj spoznaji

Kako da nazovem moje posledice?
kada su im lepo ime dali.
Prolazim kraj novih putokaza,
pored nekih tajnih predela
i put krcim neizvestan.
Pronosi me dinamika kroz zivot
preko tla neprohodnog
i moje zudnje nepokorne svetu
uplasene, odnedavna znaju
da im je blizu kraj.
Upravo sam na sred puta
centar svega nepoznatog,
malo spretan, malo trapav,
na prostoru beskrajnosti
bez laznoga pouzdanja.
Gledam sneno svoje misli
i pitam sve posledice
da li smem da ih pamtim?
Znam istimu:
nastala je sa covekom
i sa njime zivi,
vecita, relativna,
kao trag svih nastojanja
kobna spoznaja.
I moje ce se posledice zvati kob!


Kob LXIV