Miroslav Mitkovic NAM
K O B
Kob I
I videh vojsku svud oko sebe
bezbrojna koplja do neba cak,
oklopi sjajni; srce mi zebe
po zloj mi kobi mirise zrak.
I cuh u trenu:
- vrata su pala!
- O, boze, reci zar zbilja je kraj?
- Zar tvoja ruka kob nam je dala?
- O, boze snage
- milosti daj.
Kob II
Noc prozdire sunca zrake
lobanja je crna, prazna
ispod polja, njive, rake,
kosti, seme, zub, noz, kazna.
Ispod zemlje glava tudja
na ramenu tvom pociva
kao da detesce spava
kao da je opet ziva.
Kob se krije iza tebe
glava kob i srecu sanja;
telo ti je malaksalo
kao da ga zudnja ganja.
Kob III
More krije kob
i ladju potonulu zbog zudnje.
Kamen krije kob
i sjaj zbog zudnje potamneo.
Zemlja krije zlato
zbog zudnje prekopana.
Sreca krije suze
zbog zudnje prolivene.
Zemlja krije kob
i kosti istrulele
zbog zudnje.
Kob IV
Nejasno svetli nesto daleko:
jedna se zudnja istine plasi.
U svom sam mozgu saznao misli
da su varljive mnoge ideje
koje govore u tudje ime.
Cuo sam kob gde prigovara
da je Sunce grejalo planete
jos davno...
Jednu sam naviku losu
odbacio svesno i odlucno.
Kob V
S letom dodje ljubav nova
kroz dim letis putem snova.
Dodje bure, dodje plima,
ode leto, dodje zima.
Ona spava...
ona leti
kroz buru i kroz kisu.
Ti ne letis
ti stojis
i sudbine psece se bojis.
Sad ti letis:
crno tvoje telo i njeno belo
sad se grle.
I ti sada
sa njom padas
kroz tri mora
sve do snova.
Sve do zore gledas more,
a tad...
Ode bure, ode zima i prolece.
Sada drugu ljubis.
Sad je ljubis,
sad je psujes
i od sebe odbacujes.
Jer tako mora biti...
Zbog kobi.
Kob VI
Kob je zla sreca... i zudnja...
Kob VII
B.M.
Nasi nokti se zele zariti u meso
Nasi zubi vrat zbog krvi traze
I ako nam krv se s otrovima mesa.
Ljudi su isti
zderu pojedeni;
bezati od maste propast je vecnosti.
Nasa atmosfera prepuna je kobi;
i krv;
i telo...
I jos su ljudi isti;
nasi zubi vrat zbog krvi traze
i ako nam se krv
i kob
s otrovima mesa.
Kob VIII
Featon je taman, delici su prazni
i jos putem zivog nista mrtvo kruzi
o, Boze, planete, Bogovi su mrtvi,
hrapava je tama ove vasione,
pomracenje Sunca, senke u tami
kob, bol i strah
su revolucije nasih planeta
galaksija ima energiju zudnje
zracenja i vakuum i sve se rotira
i kob je miris nase vasione,
staticnost i teznja
i mrak...
Kob IX
Dete provincije
dosavsi na bulevar
pita se
zasto (?)
i dokle (?)
ta buka
da bi se kasnije naviklo
i ne moze
bez nje,
a kob ga salje na drugo mesto
vraca tisini...
Kob X
"Sta mi te je uspavalo,
lepa princezo?
Sumnja,
strah,
nada
ili vreme?"
"Zudnja, lepi prince;
zudnja me je uspavala
kada sam je zagrizla
kob mi trne i danas
umesto zuba
u ustima."
Kob XI
Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.
Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.
Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.
Kob XII
Pronadji svoju tihu mastu
koju slutis povremeno;
na kraju slike svojih ideja
naci ces krila neke masine
i kob neprimetnu, lenju.
Pronadji svoju tihu utehu
koju uvek zelis;
u placnoj formi skrivenih misli
naci ces jednu opomenu
koju je kob gnusno trovala.
Kob XIII
U prirodi
prapostojanje
vecno tezi necem novom.
Ta tombola vecno ce da traje:
dades dinar,
a deset dobijes
praunuka svojih bices deo.
I za ljude broj je ogranicen
pa makar i planete zobali.
Kob nam noge veze.
Buducnost je enigma.
Sfinga skriva svoje strasti.
Smrt zivi dva zivota,
jer bez smrti nema pokolenja;
smrt je samo tuzna uspomena.
O zivotu deca ce pricati
jer je smrt kob zivota,
kobi,
zudnje
i sezanja
poniklog iz strarnosti.
Smrt coveka zivim drzi covecanstvo.
Nikad nece biti ziva
cela galaksija...
i jos vise
vasiona.
Zbog toga nam treba smrti
koja daje unucima
vazduha
prostora
i hrane.
Kob XIV
Trazim te u vatri, u vinu, u polju,
trazim te u hlebu i soli i repu,
trazim te trazeci put do samog seba
jer trazeci nisa ja sam zalutao,
trazim te jer ne znam kuda se nalazis,
trazim te gde snovi budno nekog traze,
jer si slepe suze ujela za senku...
Znam, um stalon pada, misao se topi,
ali kob me drzi i vuce i gura;
trazim te nad zemljom, na zemlji, u zemlji,
i ako sam u jezgro upao do pupka,
trazim te na negde, trazim te na svuda
trazim te na tamo gde te nikad nema,
trazim te u blatu, u zraku, u boji,
trazim te u smogu, trazim te, ma gde si?
Trazim te, a neznam ni kuda te trazim,
trazim te, a kob sto brani - dozvoljava,
trazim te na rubu tamnoga beskraja
(prilicno je tamna ova vasiona),
trazim te u lavi vulkana sto stari,
trazim te, jer kob mi nalaze da trazim,
trazim te u telu tvome koga nema,
trazim te u leto, u jesen i sutra,
trazim te po tragu sto trazi sloboda,
trazim te i ako mozda ne postojis,
trazim te misleci da ti trazis mene,
trazeci te tako kob sam pronasao.
Kob XV
Sve vise osecam, mada jos nije pocelo
Kob nas juri; trazimo je
kako ja zalosna ta divota
kob nam i smeta i treba
vreme je reciprocno
kob nas cini ovakvima
uzivajmo dok je divno...
kob nas vecno ganja...
Kob XVI
Doslo je vreme:
kob vise ne mose da se odlosi.
Sta se radi kad je znamo,
osedamo
i ocekujemo?
A ona sledi...
Kako su ljudi cudni;
kob ih menja
i postaju drugi...
Sta sve cinimo kad dodjemo do takve
spoznaje?
Kob upravlja nama.
Kob je neunistiva.
Vecna sreca je monotonija i kob.
Kob nam cini srecu.
Sta se to sa nama desi
kada znamo da je kob
tu?...
Kob XVII
Tvoje ruke
muke
u taj su ugradjene kam
tvoje telo
celo
strah
razum
i plam.
Ruke zuljne grade
stvaraju
i brane;
vatra, voda, dim,
pobede i rane...
ruke opet zele
zuljeve
i rade
buducnost je u njim.
Kob ih vara,
mrvi
vreme trud u prah...
Covek dade kosti
da reku premosti;
puna vrele krvi
ruka nasa stvara
i nije nas srtah.
Kob XVIII
Budim se...
osecam nabrekle vene
kojima krv i plamen struje;
opet ista tkiva
i iste kosti
da kob pobede krecu;
jos u telu ima
snage i dima
i vrela je mlada krv,
mladost joj daje boju
miris baruta
i zelju...
pucaju okovi stari
i kidaju se sramni lanci,
dugo smo bili
gospodari gluposti...
na kob krecem
ista slutnja
sad me drzi
ista zelja
sad me ganja...
snaga mladosti je neobuzdana
sva kipi i vri
i moje misli
da kob pobede
krecu...
ali kob se neda
i borba opet traje...
(hoce li biti dovoljno snaga?)
Kob XIX
Grad-kob
Divan si grade
nedas kobi da te satre;
covek te menja
i vreme te menja...
Kroz dimnjake toje kob struji;
sve si vislji i siri;
zilama tvojim vecno struji kob...
Cegar - Cele kula - kob;
Logor na Crvenom krstu - Bubanj - kob;
i Mediana - kob,
i Naisus - kob,
i Nis - kob.
Gradjanima svojim kob pobedjujes,
tvrdjava je simbol tvoj;
lobanje sa Cele kule
pokrenuse Srbe
da bi te poslednjeg oslobodili...
Divna si vecna inspiracijo moja
crvena, bela i zuta;
mojim venama ista kob struji
i krv mi u plamen pretvara...
Vecna si meta
i zilama tvojim potencijalna vri kob,
gradjani
gradjevinari
tvoji je gase;
ko Feniks nice grad -
- kob.
Kob XX
Kob nam zelje truje
od njih zudnju stvara
i zaveru kuje
i opet izgara.
Uobrazim tako
da i ja postojim
nastajem polako,
budim se i znojim.
I opet me nema
nestah poput sene
nasta stara tema
ko predstavlja mene?
Kob XXI
Osecam kavez
svuda je kob;
medju zverima sam.
Najpre ti zadaju udarac
brat
otac
i drug,
udarac koji dvaput boli
i jedared pece.
Reci ne stite.
Nazirem tamu, tisinu i kob;
tamu nadjaca bljesak,
tisinu buka,
a kob traje;
kob sami moramo pobediti;
pomocnike nemam
sam sam...
Opet osecam tamu,
zvuk,
miris
i kob...
U kobi je istina.
Najpre su zadali udarac
brat,
otac
i drug,
udarac koji je dvaput boleo
i jedared pece.
Zatim udarac zadaju drugi
udarac koji samom jednom boli.
Zatim te boli i uci kob;
i opet zadaju udarce
koji vise ne bole...
Kob XXII
Balada o mladosti rodjenoj 1958. god.
Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...
1958. rodila se jedna generacija,
1958. rodila se jedna armija
1958.,
1958.,
1958. rodila se buducnost,
rodila se radost,
rodila se mladost za baladu.
I jos neznam sta je bilo lepse
detinjstvo
ili decastvo
u "Vojvode Stepe" ...
hvala vam drugari
za trenutke lepe
sve je vec za nama
uspomena stari...
Dobili ste ljubav, smeh, radost, nadu,
1958.
rodila se mladost za baladu.
Rodili se decaci
preuzeli barjak od neke mladosti
i poce detinjstvo iz 1958,
lepo, nezaboravno,
nase su igre
i nase su zelje
i nasi su snovi
zapoceti davno
i jos nedovrseni...
Zajedno smo se prvi put
suprotstavili kobi...
vise nismo decaci;
skinuli smo tog leta poslednji put
kratke pantalone
ostavili ih
i
zbogom detinjstvo
zbogom decastvo...
Rodila se vojska, bedem, sila
1958.
rodila se mladost za baladu.
Telima nasim
pocela je strujati mladost
crvena,
divna
mladost - miris,
mladost - boja,
mladost - muzika;
Mladost nas krece i ganja
i od decaka postaje div.
Popio sam prvu kap
iz case mladosti,
kap koja u meni gori
i plamen mi njen
kao luc
osvetljava put.
Osecam u sebi
mladost,
zelju
i strast;
1958.
rodila se mladost za baladu
krenula putem Sunca
i zvuka,
uzela kuglu zemljinu
i rukama svojim
je menja.
A male iz 1958,
sad su lepse,
sad su sladje
od najsladje case vina;
sad su tople,
sad su meke,
sad su nezne
i usnule;
devojke nase 1958.
devojke za baladu.
Mladost 1958.
poput reke krece
neobuzdana, snazna
i krci svoj put
i prepreke rusi
i ceo svet plavi
mladost za baladu.
Visoko drzimo barjak mladosti
divan,
leprsa...
mladosti - teznjo
uvek si lepa,
uvek si gruba,
pa tiha, pa nezna,
neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari
i hiljade
i milioni
iz 1958.
stvaraju jednu baladu;
Neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari,
stvaraju balade,
balade mladosti
rodjene 1958.
Stvaramo baladu,
menjamo...
ali vreme tece
i jednoga dana
kob ce nam
oduzeti
tebe
mladosti rodjena 1958.,
mladosti rodjena za baladu.
Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...
Kob XXIII
Livada mirise,
prekrila je trava,
oprale je kise
i usnula spava
Zemlja pije, dise
mekana i zdrava,
trave je pokrise,
mirno pase krava...
I odjednom selo
reka i kob plave
ode blago celo
sem zemlje garave.
Kob selo potopi
sve odnese reka;
al' ko da unisti
zemlju i coveka?
Povukle se vode
ne ostade nista;
opet cevek gradi
srusena ognjista.
Covek opet ore
zemlju; opet stvara,
na celu su bore,
telo se umara...
Izgradise selo
opet ljudski prsti;
sve je ko sto bese
i ljudi su cvrsti.
Samo kob ostade
da seljake prati
dok se bujno polje
kao blago zlati.
Livada mirise
pokrila je trava,
oprale je kise
opet mirno spava...
Kob XXIV
Krvotocima nasim teku krv,
nada,
zelja,
zudnja,
kob;
i jos mnogo toga.
Mozgovima nasim zive misli
starh,
smrt,
kob;
i jos mnogo vise.
Krvotoci i mozgovi nasi nas odredjuju.
Srcima nasim teku ljubav
i toplota;
i nista vise.
Kob XXV
Pesme nam ove Namove
nove stvaraju dileme:
sta su kob, zudnja, secanje,
energija, prostor, vreme...
Slutimo vremena
kroz otkucaj sata;
sati, dani godine
prolecu kao jata.
Ja ta glupa vremena
slutim kroz kretanja razna
drakonsko kretanje - zivot
je fraza, suplja kazna.
Kad pucnjevi vreme dele
trajanja postaju noci;
coveku sto se od sebe brani
udarcem valja pomoci.
Po moci ljudi cene
koga kako krece vreme;
u arhivi svoga mozga
uspomene traze neme...
Unistice vreme
vecnost; zato dani
i postoje; ko bi
kobi reko stani?
Kob XXVI
Trag je kob
polegla na putu.
Umiremo
na trotoarima cistih gradova
kao lipsali psi,
kao i u prljavim gradovima,
kao u cistoj bolnickoj postelji,
kao novorodjeni zecici.
Kob je antipod srece...
Vasionama nasim mislima
hiljadama i milionima
svetlosnih godina
udaljeni su strast
i zudnja.
Kob XXVII
Juce je poginuo neko.
Poznajemo ga po svojim slutnjama.
U svom je telu nosio ljubav,
nadu,
zelju,
kob
i borbu.
Poginuo je na bojistu
ne boreci se;
poginuo je na gubilistu
ne pugubnjen;
poginuo je na stajalistu
stojeci...
poginou je sa snovima
ne sanjanim
poginuo je sa zeljama
poginuo je sa osmehom
neiskrenim.
Mrtva usta nam se smese;
kob smrti daje osmeh.
Juce je poginuo neko
na putevima
neprokrcenim...
Suze su nam tekle mislima;
osetili smo
da ga poznajemo po svojim slutnjama...
Kob XXVIII
Kob vasionama struji
u mislima, obalama i zeljama;
slutnje su na kraju istina
ili laz;
zelje su na kraju uspeh
li poraz;
snovi su na kraju
java ili snovi...
Kob je dilema, zagonetka, enigma...
Kob XXIX
Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.
Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.
Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.
Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.
Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.
Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.
Kob XXX
Dala mi se cela,
gresniku,
trazio sam vise.
U tom momentu
nisam hteo
ni umeo da shvatim:
- da je celo jedan
- da ne postoji vise od jedan
- da je i deset
i sto
i hiljadu
i milion
i milijarda
i bezbroj -
- jedan.
Kob od polovine stvara pet...
Nasi su prsti anomalija:
stvorili su deset,
stvorili su sto,
stvorili su hiljadu,
stvorili su milion,
stvorili su milijardu,
stvorili su bezbroj
i izmedju
i jos vise.
U prstima je nasim kob.
Imao sam te,
gresnik,
celu
i hteo sam jos vise:
barem jedan i po,
bar za cetvrt vise,
barem za osminu,
za sesjnaestinu,
pedesetinu i stotinu...
nisam znao da je sve jedan,
da je kob jedan
i sreca jedan
i kob i sreca jedan
i sve da je celina
i celilna - jedan
i nisam te nikada izgubio
jer sad imam kob -
- jedan
celu i zauvek.
Kob XXXI
Sreca-mit nas laza,
stvaraoce
svoje,
da postoji i sama;
enigmu bez kljuca
dokuciti zeli
njen stvaraoc;
da li su sfinge
cuvari kobi
ili srece-mita?;
zar da vecno
covek stvara mit:
duha, boga srecu...
sreca-mit
moze da postoji
samo u mislima;
i ko jos da shvati
vreme, kob i srecu,
covekove misli?...
Kob XXXII
Kob i vreme mislima,
prostranstvom, zudnjom,
nadom, vasionom, strahom,
istinom, mogucnoscu,
zeljom, vizijama,
patnjom, borbom, slikom,
potencijalom,
neiskrenom niti srece,
zivotom, kajanjem,
pakoscu, podloscu,
recima, kamenom,
bolom, krvoprolicem,
godinama, mitovima,
energijom i licnoscu
opija nam grudi,
covecanstvu.
Kob XXXIII
Mi smo hteli nesto novo,
naci srecu, naci snove,
mi smo hteli naci put
koji vodi u mogucnost,
mi smo hteli i buduce
i sadasnje i predjasnje,
postaviti nove nade,
nove borbe i idole,
mi smo hteli naci reku,
mi smo hteli naci svetlost;
lutali smo dugo svetom,
jer smo hteli naci beskraj,
mi smo hteli naci sebe,
trazili smo kroz kob ljubav;
zelje su nam bile lepe,
mi smo hteli progres svetu,
mi smo hteli svet bez lazi,
bez izdaje i podlosti,
mi smo hteli igru, pokret,
mi smo hteli postojanje,
mi smo hteli svima isto
mi smo hteli svima lepo,
a kroz kob smo svasta nasli.
Kob XXXIV
To je stvarnost
koju su mnogi smatrali mastom:
plastika...
otvori prozor, gledaj,
plasticno more nosi nam kob,
i meni, i tom decaku
sto voli buducnost
i XXI vek.
Ali samo malo, malo,
nekada nek dune vetar
i u nase oci
gomila prasinu...
Majko, ubijaju
iz svojih fabrika
polivinil hlorida
i fenol plastida,
majko!
Majko zemljo!
Samo novi zivot
nastace iz toga...
a mi?
Sta cemo raditi u tom vremenu?
Sutra...
ne danas
vec osecamo plastiku...
I dolaze dani kada i coveka
od plastike prave:
kosti, tkiva, oci,
plastika u nama
plastika za zivot...
Majko zemljo,
zar ce ikad neko
plastiku da uzore?
Uporedjujem sebe sa mnogima,
patili su zbog toga
sto je svetom poslo novo...
Ja ne zelim da prestanu
sa tom plastiko,
ali bih voleo da odem,
zapocnem drugi zivot
i sacekam plastiku...
I nasa ljubav postaje plasticna,
preko usana i ruku od plastike
ili bar polaznih sirovina...
Ne ljuti se mala,
ali od tebe bih napravio divnu
plasticnu statuu...
a dalje?
Kad-tad ce proci
materija vasione
kroz nase fabrike plastike,
ako se dotle ne ugusimo,
udavimo i pokopamo
u plastici
i ako je ne izneverimo
nasavsi nesto novo.
Nekada je bila zelja,
a sada je bolest, kob
i stvarnost,
to ne brine nikoga,
oko nas su svet,
buka, nauka, nobelove nagrade,
majka zemlja koju treba sakriti
i pokopati u plastiku
i ona,
kraljica
plastika.
I to ne interesuje nikoga
i nije vazno,
jer nju,
plastiku,
niko od nas nece nadziveti.
Decaci ce se valjati po plastici
i bice cisti
njih to nece boleti
jer nece znati majku zemlju
sakrivenu i udaljenu od toplih
izolovanih i plasticnih gradova.
Mali hommo urbanusi
nece oluji okretati ledja,
igrace se svojim plasticnim igrackama
i vetar nece i njihove oci
gomilati prasinu.
A vetar ce zavijati
i trazice zemlju...
Kob XXXV
Opravdanje
Zivot je strah od svoga kraja,
nakon toga nista:
ni ideje, ni vodilje, ni mogucnost...
Prostranstvima hladnih nista
putuje - nista.
Antimaterijama magnetisemo svoje slabosti
stostruko uspaniceni na gorucoj planeti
vatrogasci sumnje...
Ideje su nejasne.
Za svakoga neki epitaf se nadje.
Moguce se skociti u nistavni beskraj
bez pada,
ali sa jasnim posledicama dinamike,
zuto-pliotkim ocima
i necim u dzepu.
Ko spomene ideju zivece vecno
makako...
Kob je na distanci
jalovo definisana hipotetickim glupostima
u okviru javnosti.
Jezgro nas i prima i ne prima,
po nekoj volji.
Uvek idemo danje.
Potencijal se granici zudnjom.
Neznam zasto graditenj ume najbonje da rusi,
cesce tudje delo...
Sve halucinacije su jave na nekoj strani.
Kob se zove opredeljenje...
Kob XXXVI
Prostor crni kao nemogucnost
zna splavove, mostove, brodove
postojan vecito.
Kob jednom zataji: nikad;
nase mozgove gledamo kiberneticki
i gresimo;
podne uzasava najkracom senkom;
lagune mozga su prezne do nekad,
zatim ne;
vecno bi smo hteli...
Kob XXXVII
Pohvala postojanju
Ne i tvoje ne su da,
sprecavas se postojeci
i svuda, i beskraj, ali san;
kob ti je perpetuum mobile
kao sto je imenujes svojim nadahnucima
u potencijalu.
Da te nema, nicega nebi bilo
jer nepostojanje postoji nikako,
osim kao nista.
Posle tebe - kob.
Data nam je mogucnost izbora,
a mi postojimo podjednako
u zakonitostima.
Kob XXXVIII
Da nam nije reci bili bi smo nemi,
da nam nije misli ljude nebi znali,
zivot bi bez lazi tekao po semi,
da nam nije zemlje na sta bi smo stali?
Kako bi postali veliki bez pada,
kako bi postali gresnici bez greha,
ko bi nadziveo prolaznost bez rada,
kako bi postali veseli bez smeha?
Kad nestane sunca zenica ce kleti,
kad nestane zelja nestace i snage,
sta ce biti s' pticom sto ne sme da leti,
kad nestane kobi, sta ce reci blage?
Kob XXXIX
Nek ratuju galaksije:
krvava sunca nosice zastave
s' kojih ce sumbol govoriti: izdaja,
dici ce se mracne tmine
i u gardi ratobornoj
niko nece izostati;
borice se postojanja
erengija nece znati
da su mnogi neranjivi;
postici ce kob ciljeve
koje slute raspusteni
mnogobrojni sateliti;
strah ce biti tradicija!
Kob XL
Koreni su nam obamrli
uakopani duboko;
korbac po ledjima -
- zakon fotosinteze.
Sve jednako zapocinje;
drugi kraj je kod ribara;
svetski rat je reciprocan,
drustva prestaju...
Ujela me istina kao
kobra ili zudnja;
ujednacenost nam prigovara da
kob uobrazava idealizam.
Kob XLI
dolaze besane noci;
secamo se neke davne
uspomene:
bila je kobna noc,
elektricitet je govorio ulicama;
bogovi su jecali u strahu;
rodio se beskraj;
harmonije su lebdele;
na nekom kraju bila je uteha;
hladni pogledi su mirovali;
potencijal je ostao potencijalom;
vojske su uzinale;
tramvaji su zamisljali sine i trole;
putnici konduktere;
gospoda su prodala cilindre;
covek je likovao;
videli smo velicinu;
konji su umirali neobuzdano;
tesko je bilo leteti;
obraz se topio;
hrabrost je odrzala moral;
svetlosti su parale nebo;
kob je izlecila cestice;
usijanje je naucilo ptice nuznosti;
nesposobni su propali;
pocela je okupacija;
zivi su polagali racune;
strasni sud nisu najavile trube;
celik je parao srca;
krv je tekla u kanalizaciju;
izvesna kretanja su predstavljala sinusoide;
postao je poremecaj...
Kob XLII
Uobrazavas noc i ideju
kobnu poput tvojeg lica,
neznas da li mnogi smeju
jednostavnost tvojih ptica.
Da li kob da ucuti
kroz vremena nekom znana,
okrutni su nam minuti
velika na mozgu rana.
Moguce je sledovanje
svakome po nekoj frazi,
vestacko je ljudsko znanje;
iz utrobe kad izlazi
covek nema pouzdanje,
tezi vecno snaznoj bazi...
Kob XLIII
Dete je progovorilo: ''mama'',
a ne: ''kob'';
majka je rekla:
''srce mamino'';
poznanici i rodjaci:
''sto je sladak'';
drugi ljudi nista nisu rekli;
nebo je govorilo gromom;
drzava statistikom;
san je opomenuo: ''java'';
bolest sapuce sablasno:
''pobedicu ti strazu'';
buducnost je rekla:
''i ti ces odrasti'';
prostor je rekao:
''evo osvajaca''
beskraj:
''evo nemocnika'';
i kob rece
''kad me nisi recju pomenulo
budi mi uzrok''...
Kob XLIV
Prolazim preznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Rat?!
Reklu su mu hvala
pobednici i pobedjeni,
neutralni su strahovali.
Pocinjena su zverstva,
podvizi i masakri.
Video se karakter.
Cule su se nesvesne reci.
Mnogi su zeleli kraj,
ali ne bilo kakav.
Sukobile su se ideje.
Zaustavila se eksplozija stanovnistva.
Epidemija?!
To nije samo bolest i smrt,
to je nemo?,
to je ocaj,
to je pojacana zelja za otporom,
to je masovno otudjenje,
to je opasnost...
Razum je pobedio sve epidemije.
Epidemija je rat;
biohemiski rat vrste sa vrstom -
- coveka sa mikroorganizmom.
Primorava ljude napretku,
pronalazastvu.
Vanzemaljske sile?!
Covek ih ne poznaje,
ali ih uspesno uobrazava.
Uobrazilja do savrsenstva.
Pometnja puna straha i kobi.
Najubedljivija laz.
Poraz ljudskog razuma.
Strah?!
Covek zivi u druztvu.
Kad nema drugog
drug mu je strah.
Tako je sirok i raznovrstan
da nagoni.
Podstice.
Negiramo ga covekom.
Ne poznajemo ga,
ali ga osecamo.
Suvise je neodredjen za krv
potencijalna trenja i staticnost
provincija organizma.
Kob?!
Nije uzrok
vec posledica...
Prolazim praznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Kob XLV
Nagasaki
Glas rece pojmovima:
''pronadjena je masina
koja nosi smrt i kob;
pazite se!''
Atmpsfera se jezila od kobi.
Noc je strahovala.
Kise su nevine slutile
padajuci nepregledno
neku drugu ulogu.
Pocetak velicanstva bio je razor!
Zasto se boje ljudi?
Da ne bi pritisli?
Ocajanjima rece buducnost sadasnjosti:
''bices proslost.''
Kako je videti?
Slutnje nadjacase zudnju.
Zlim - zlo.
Svi su gledali dan sutrasnji
i pitali ga:
''koliko?
zasto?
a prostor?
ima li opravdanja?...''
Dan sutrasnji odgovori bombom:
''Ja sam smrt savrsena!
Ubijam umiruci!
Prva sam stepenica!
Mracno pocinjem eru svetlosti!
Nedajte kobi postojanje
ni kad je stvorite!''
I bi istoriski trenutak!
Kob XLVI
Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.
Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.
Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.
A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.
Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.
Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...
Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.
Kob XLVII
Juce sam doziveo oratorijum
u venama mojih potencijala;
Juce sam dozieo beskraj
u svrsetku svoga puta.
Juce sam doziveo neodlucnost
u trenutku opreznosti.
Juce sam doziveo jauk
u trenutku napetosti.
Juce sam doziveo nadrazaj
u telu iscrpljenom.
Juce sam doziveo potencijal
i trenutku nestvarnosti.
Juce sam doziveo kob
u trenutku slavlja.
Kob XLVIII
Uvek postoji casa,
nada i enigma.
Prostor ogranicava zbivanje
bez obzira na beskrajnost.
Ne preli casu!
Ne izneveri nadu!
Enigmu resavaj oprezno,
uvek do pola!
Cuvaj se kobi
stvaraoce!
Kob XLIX
Pomracite svetloscu vasionu
i cuvajte se opomene:
''u nekom jezgru sanja kob'';
utesite postojanje
sobom i njim samim
ali se pazite opomene:
''u nekom svetu vlada glad'';
obuzdajte kob ljubavlju
ljigavom i odvratnom
zaljubite se u odsecenu zvezdu
i nogu bez trupa,
obuzdajte kob, ali
shvatite opomenu:
''u nekoj stvarnosti zivi nagon'';
pronadjite nagon galaksije
i utehu asteroida,
uobrazite Featon,
kupite ljubav za gadjenje,
ali cujte opomenu:
''u nekom zeludcu spava smrt'';
zazalite stablo i greh,
pronadjite nagon galaksije,
obuzdajte kob ljubavlju,
utesite postojanje,
pomracite svetloscu vasionu,
odredite strane sveta
i cuvajte se opomene:
''u nekom stablu je kob''.
Kob L
Stigao je
smak
da kazni
nepokorne,
samovoljne, samozvane;
da nem stvori
prijatan pakao;
da dovede
beskraj vasione
u neodredjenost nasih organizama,
oplemeni krvotoke
i pokloni misli razumu;
da poveca
nesigurnost kobi;
da postepeno
udje u zivote svakodnevica,
napravi urnebes agresije
boje i muzike,
ostvari velike ideje,
obuzda strasan sud
i dovede haoticnost u red,
a red u urnebes;
da stvori
novi svet u svetu,
novi red u redu,
novu kob u kobi,
novi smisao;
da ucini preokret...
Kob LI
Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.
Kob LII
Dolazi jesen: mirise kob,
jutarnja rosa leta umire,
cuje se zvizduk sa neke stanice...
Dolazi jesen: odlaze ptice
i letu jednom sad je kraj;
Dolazi jesen: pocinju berbe
i lica izgled menjaju svoj,
zeljna su vina i pesme mraza
i to su lica ljudi.
Dolazi jesen: mirise kob,
kobno je sunce i oblak i dan,
dolaze magle i kob se polako
u kosti zavlaci...
Mirise kob: doci ce jesen!
Kob LIII
Ubice i mene jednog dana
potajno i smireno,
bice cudna, izabrana
rec recena u samoci;
branicu se bespomocan
plasicu se cudne igre,
kob ce doci i nemoci
pronaci ce neku tajnu,
cija vrata znaju. slute,
igre zudnje zabrinute,
kao igru tvoje reci;
puna dogmi, lazi mana,
zelja nekog strasnog suda
ubice i mene jednog dana.
Kob LIV
Saznao sam tek na kraju
dana da je ona ziva
poznao je po peraju
zudnje koje tiho pliva.
Strasnija je od stvarnosti
kob sto zivi s nama skupa,
sto je deo nase kosti,
glave odsecene s trupa.
Izdaja je njena tajna
sto nam skriva postrojenja;
zakonitost jedna krajnja
put je mnogih zivih smena...
Kob LV
Zelim da kob postane nejaka
i da se od nje izleci stanje,
da je lincuju sve nase zudnje
i da gomila lazi nestane.
Hteo bih jos i jednu bar nadu
da postojanje moze bez mene.
Jednog cu dana kupiti misli
tiho na nekom kraju detanja,
gradicu znake svojih ideja
i neku varku koju ne slutim
svojom cu paznjom predati svetlu
koje poziva nove vernike.
Kupicu kobi okove teske!
Kob LVI
Cujem neka praskozorja
u ideji svoje slike:
jedna baka tezi svetlu
sa zenicom od okova;
Covek koji nema nogu
cuva sulude ideje
o propasti galaksija;
psi su hteli na slobodu
pa im lanci seku gusu;
zarobljenik mehanike
zeleo bi zive ljude
i sa njima razovore;
iz jajeta pokusava
da izadje jedno pile
glave rasecene ljuskom;
neki gluvonemi mladi?
slusao je kobne zvuke
neme rapsodije smisla;
kob se skrila iza sunca;
neka zena zeljna placa
proklela je dan pakleni;
gospodin na onom trgu
u oluji vidi zveri
koje prete anonimno;
jedna senka nepozvana
kvarila je igru duge
krijuci joj svetlost sunca;
ptice cesto uplasene
pazile su da ne padnu
ispod mreze sutnje neke;
dan je hteo da zapreti,
ali nije znao cime;
decak htede reci kobi
neke raci bez pakosti,
ali jos kob nije znao,
ne znajuci da je stvori;
cvece koje nije svelo
zalilo je tihom recju;
atmosfera nije htela
da gromove opsednute
egoizmom upropasti;
u razumu neke lude
smak je hteo da caruje;
sa ideje moje slike
cula su se praskozorja
pomesana s posmom kobi...
Kob LVII
Prolaze vojske gradom;
pakosti, postoji znak,
zudnja i kob su kradom
sklopile vec tajni brak.
Neka slika svetskog rata,
puna boja i oblika,
na efekat sracunata
pogana je bila slika.
Stvorena je puska za coveka
da bi mogo biti krvnik vrste,
Tomo, zar ces da gledas do veka
svoje prljave neverne prste?
Kob LVIII
Zasto se krade zivot
gilizdravo sunce
na vecernjem nebu?
Koliko pometnje
unosi tvoj nemir
u ideji novog?
Zasto tek onda
kad covek odraste
pamti prve kobi
pod tvojim zracima?
Zasto stvaras srecu
gilizdravo sunce
i nad ovim gradom?
Kob LIX
Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi poednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mirece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece poedi?"
Kob LX
Prolazi i odnosi nam vreme
detinjstvo, mladost, nase zivote;
iz sanka sluze nove boeme
stvara nam zudnja nove golgote.
Prolazis nezapazen i rano
odnosis proslost nasih ideja
mozda zelis negde samozvano
pronaci senku stranih aleja.
Dolazi sada tek moje vreme
preda mnom zivot sada tek buji;
kob ce pisati svoje poeme
reci cu lazi cudnoj oluji...
Kob LXI
Sumnja je stigla potajno
sa neke cudne planete
na kojoj zive svetlosne misli.
Tamo je vreme htelo da stane
jer su umrle sve nevidljive
greske nuklearnih izdaja
smisljene na tru drugarstva.
Odande kob kontrolise javu
da je ne gaze neka ohola
stvorenja sa drugih planeta.
Tamo su zedne slike neuspesno
varale slike nasih vizija.
I sreca sa te planete
htela je doci u nase vulkane
i podstaci neke pokorne kradje.
Strani je glas sa te planete
rekao oku nase ideje
da je prostranstvo opticka varka.
Kob LXII
Nad predgradjem snenim
vec se spusta vece.
U sumraku prvom
neke cudne vizije
i nepoznati miris
opomenuli su moju mastu.
U daljini dim prekriva brda
prolaznici zure,
a ja sanjiv
nista ne shvatam
i ne vidim.
Oci mi sjaje;
pogled je stao
na vratima krcme.
Pojavi se covek,
pa tiho, necujno
za uglom nestane.
A vece me jezi
i kob me jezi,
i slutim negde skrianu
himnu srece.
Igra se vece
nad predgradjem snenim.
Mrak me zatice bez ideje,
vodilje su tiho negde
odnele sve moje nade,
a ja bez snage da ih trazim
odlazim dalje bez cilja...
Kob LXIII
Kobnoj spoznaji
Kako da nazovem moje posledice?
kada su im lepo ime dali.
Prolazim kraj novih putokaza,
pored nekih tajnih predela
i put krcim neizvestan.
Pronosi me dinamika kroz zivot
preko tla neprohodnog
i moje zudnje nepokorne svetu
uplasene, odnedavna znaju
da im je blizu kraj.
Upravo sam na sred puta
centar svega nepoznatog,
malo spretan, malo trapav,
na prostoru beskrajnosti
bez laznoga pouzdanja.
Gledam sneno svoje misli
i pitam sve posledice
da li smem da ih pamtim?
Znam istimu:
nastala je sa covekom
i sa njime zivi,
vecita, relativna,
kao trag svih nastojanja
kobna spoznaja.
I moje ce se posledice zvati kob!
Kob LXIV
Zbirka pesama pod nazivom ''Kob''.
Pisana od 1975. do 20.X.1796. godine u Nisu.
Zbirka nije komercijalna. Pisana je u trenucima inspiracije. U ovoj zbirci narocito dolaze do izrazaja nadrealizam i pop-poezija, osim u nekim pesmama pisanim u tradicionalnom stilu. U pesmama je bitna izrezena sadrzina, dok o formi nisam vodio racuna.
Zbirka sadrzi 64 pesme sa imenom ''Kob'', nedovrsena je, jer nikako ne moze da se okonca, zbog specificnosti sadrzine.
Posveceno mojoj braci.
M.M.Nam
Blagoje GLOZIC, U Nisu, 4. aprila 1991.
knjizevnik
MISLJENJE
(Rukopisna pesnicka knjiga KOB
Autor: Miroslav MITKOVIC NAM)
1. Opsta ocena
PEVANJE o nesreci, udesu, KOBI, srtesnom stanju, zalosti, usudu, smrti, kataklizmi cak - vecna je pesnicka tema i temelj svekolike poezije na sim meridijanima sveta. To je svedocila i proverila knjizevna teorija, knjizevna kritika i, posebno, knjizevna istorija.
I pored toga sto je to, kako vidimo, autor rukopisa znao - on se upustio u novo preispitianje stare teme, ali na nov nacin. Ukrstajuci strogi rimovani stih, davna vremena, beleske iz zivota i slobodan, beli stih, cai i haiku-stil, on je pozeleo da prekomponuje shvatanje poezije iz ugla sopstvene generacijske pojavnosti, da pogleda istini u oci i da je stihom kaze.
Iako, na prvi pogled rukopis izgleda preopsiran, heterogen, on je u celini sledio osnovnu ideju da se ostvari u poetskom iskazu i lirskom pecatu. U tome je autor uspeo. On je iskazao, u vise varijanti, i na razlicite poetske nacine, bolnu tacku savremenog sveta, bez obzira sto je rec, pre svega, o licnom uglu gledanja i vizuri unutrasnjeg oka koje objasnjava svet.
Autor je najuspesniji kad se priklanja proverenoj versifikaciji stiha. On dobro sledi najbolju tradiciju bojicevskog i disovskog naboja. Cak se pojedini stihovi stapaju sa tom poetikom, produzuju njen zivot i zagovaraju nove izazove.
Ali, bili bi nepravedni ako ne bismo ukazali i na savremene impulse ovog rukopisa. On je, sav ustremljen na osnovnu temu KOB, razlikovao i vreme i ljude, bio cas u tradiciji, cas u svakodnevici, cas u vremenu buducem. Malo je rukopisa koji, ovako sroceni, mogu da ponude vise varijanti pavanja, a istog misljenja. U tome je autor pravi majstor i covek cije ime treba zapamtiti.
Blagoje GLOZIC
