Na vrhove planina se i penje

Kamenicki vis, 2005. godine


Na osnovu zadnje dve fotografije covek bi mogao da pomisli da se na planinarenju samo pije i jede. To stoji, ali tek na kraju. Na vrhove planine se i penje. A sve vreme se druzi. Ovakav kotlic je poziv na druzenje, a u sebi sadrzi uglavnom sve ono sto se sakupilo uz put, ponajpre pecurke. Za sada smo uvek uspeli da razlikujemo neotrovne od otrovnih.

Sadrzaj u kotlicu je izobilje prirode, a sadrzaj nasih dusa je izobilje dozivljaja prirode.


Jesenji dan

Gospode, čas je. Leto beše dugo.
Spusti sjene na sunčane ure
a vetre pusti da poljima jure.

Zapovedi svežinu zadnjem voću;
podaj mu jos dva južnija dana,
neka ispod ploda savine se grana,
a vinu zapovedi poslednju slatkoću.

Ko sad nema kuće, taj je više
sagraditi neće. Ko je sada sam,
ostaće sam, da sluša romon kiše
bdije, čita, duga pisma piše i luta alejama
gde dah jesenjeg vetra suho lisće njiše.

Rainer Maria Rilke

Jaran

Fruska gora,Maraton 2004. godine


Ala je lepo kada se prevali 33 kilometra, a nakon toga umornog tela i okrepljenog duha ode u neki od planinarskih domova na Popovici na veceru. Naravno da je druzenje lepse od svega. Tu se zatekao jaran iz Srbinja, pa smo vec u masti bili na svim vrhovima planina Republike Srpske, a mozda i celog sveta. A nakon pola sata stigla je vest: stigao je prvi ultramaratonac sa staze od 101 kilometar. Svaka cast. Stigao bi on i ranije, ali je negde usput u blatu izbubio patiku, pa se vracao par kilometara da je pronadje.

Juri li on nesto ili od necega bezi?


Bezim

Bezim od tuge
od prve i druge
putem sna
bezim
a pobeci
necu moci
jer bezati
je smesna stvar
i ko bezi
taj covek nije
a sto se ne osvrne.

Na repu dogadjaja
desi se casica srece
popi je ti
jer ako to neces
moracu ja.

Zoran Stosic, zbirka pesama "Bolji zivot (ali uzalud)"

Sveti Car Konstantin

Aerodrom "Car Konstantin", Nis, Srbija, 2007. godine


Prvi put sam u zivotu sleteo u svoj grad. Jesam poletao iz njega, ali sam prvi  put sleteo. A sa sobom sam doneo mitove iz Grcke, mitove sa Krita i mnogo vise, Sunce sa Santorinija i Sunce sa Krita. Pa ipak, kada smo u ponoc izasli iz aviona docekala nas je paklena vrucina. Nis je tih dana bio najtopliji grad na celom svetu! Kaze taksista da je jedan grad u Africi bio jos topliji i od Nisa, ali nije zapamtio kako se taj grad zove.

Sreca sto avionu krila ne lepe voskom nego lepkom koji je mnogo otporniji na spoljne uticaje. A ni na 10000 metara nije toliko blizu Suncu da bi se otopio ni vosak, tamo gore je stalno neka temperatura ispod nule.


Let u mestu

svugde ikari mali
svugde dedali
lete u prazno nebo
vise, najvise

masu krila od voska
napete misice
teku znoj, krv i suze
lete ka suncu u veciti dan

sunce nevoljmno sija
cuti sumorno
gleda ko mu sve ide
pece pakleno

koji najblize pridju
prvi padaju
vosak se lagano topi
ruse se jadni letaci u mrak

let u mestu
uzlet u dubiki pad
let u mestu
uspon u krvavi krs
let u mestu
krila za makaze sveta
let u mestu
pesma nemih za gluve

Goran Stefanovski

Nocno suncanjue

Stalida, ostrvo Krit, Grcka, 2007. godine


Dolce vita! Divno je biti na odmoru, negde pored mora, nista ne raditi i ne voditi racuna ni o cemu. Pa nakon celodnevnog skitanja ostrvom, umoran leci pod suncobran nocu! Jer samo tako mozes da volis more i more voli samo takve!


More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljkovic, ciklus "Kritika poezije"

Drugi put ce biti vise reci o bojama - sada ne

Kritsko more, Krit, Grcka, 2007. godine


U zadnje vreme sam van onog ritma svakodnevnog azuriranja bloga. Previse sam zauzet, pa ne zelim da na brzinu odradim posao, zelim da ulozim potpunu koncentraciju na sadrzaj.

O ovoj slici nemam mnogo toga da kazem. Mala intimna plaza na Kritskom moru, stenom podeljena na dva separea, plavo more, plavo nebo, Rekvijem...


Rekvijem

stojim na obali mora
fijuk vjetra sa ogoljelih strana
huka mora bačenog do žala
i pjesma što plače za njom

jer to je rekvijem za moju ljubav
za sve dane i noći
traganje za istinom do koje ćemo doći
kada umrem i odem da postanem sluga
nekom drugom što plače za mnom

Branimir Stulic Dzoni

Danas nema snega na Kritu

Lasiti, Krit, Grcka, 2007. godina


Svakako nije vest dana da nema snega na Kritu, ali  je vest da ga ima. Na ovoj planini, visokoj preko 2000 metara svake zime, negde sredinom januara, bude snega. Padne obicno preko noci i ujutro ga ima mnogo, otezava saobracaj. Sta se preduzima protiv snega? Nista. Vec do podne sav se otopi i ostane samo kao san koji ste sanjalli prethodne noci.

Predeo koji se vidi iz restorana kraj puta je divan. Dopala mi se i njihova kapa, pa sam jednu kupio za uspomenu. Mali privatni ZOO nisam obisao, toliko je siromasan da svako seosko domacinstvo kod nas je prema njemu mega ZOO.


Predeli

U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova

Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine

Vasko Popa, zbirka pesama "Kora"

Rec je rec

Tupiznica, 2005. godine


Ovu fotografiju i onu jucerasnju povezuje meso. Na jucerasnjoj je bilo prase na raznju, a na danasnjoj sam krenuo da kresem suvarke za vatru. A sta ce nam vatra nego da se na njoj ispece neko meso.

Juce sam upotrebio jednu frazu koja se cesto koristi na internetu i koja kaze da jedna slika vredi vise nego hiljadu reci. Tacno je da je to fraza, ali da li je to tako?

Rec je ipak mnogo mocnija nego sto se to misli u danasnje vreme besmislene zurbe. Slika je samo ociglednija, ona je upucena onom nasem osnovnom culu, o kome sam govorio takodje pre par dana, vidu. Zato nam sve izgleda mnogo jasnije nego kada procitamo rec. Ali i Sveti Jovan pocinje svoje Jevandjelje tvrdnjom da u pocetku bese rec! Rec je bila u Boga i Bog je bio rec. Moc reci je mnogo jaca, ali stanite jednom vise sa tom zurbom, nije nista vise ako je brze. Usporite li uci cete u carstvo reci i videti da je ta rec koja je bila u Boga i koja je bio Bog izuzetna sila. Toliko jaka sila da moze cak i da ubije pesnika.


Epitaf

Ubi me prejaka reč

Branko Miljkovic, ciklus "Smeli cvet"

Bolje nego "Zepter"

Koliba na Rezincu, Bucje kod Knjazevca, 2004. godine


Vecito pravilo Interneta glasi: "jedna slika vredi vise od hiljadu reci"

Svet drugacije culnosti

Koralni greben u Crvenom moru kod Rajskog ostrva, Hurgada, Egipat, 2003. godine


More je svet drugacije culnosti. U vodi sluh i nije bas od neke koristi zato jer ziva bica u moru ne pruzaju od sebe neko izobilje zvuka. Verovatno da ni miris nije narocito prisutan. Ostaju uglavnom vid i dodir. Ali i vid nije isti, voda nekako prelama svetlost. Svet je u moru drugaciji nego na kopnu.

Culna iskustva su veoma bitna za dozivljaj sveta koji nas okruzuje. Tesko bi bilo da shvatimo kako izgleda svet slepog misa, baziran na zvuku, ili jos teze kako izgleda svet psa, baziran na mirisu. Za slepog misa je svet zapravo svet zvucnih oblika, a za psa je svet svet mirisnih formi. Vid je kod psa mnogo slabiji nego kod nas. Oni su daltonisti. Psima sluzi vid onako kako nama sluzi sluh - da im da dodatnu informaciju, koja ce da mu skrene paznju da u tom pravcu usmeri svoje osnovno culo. Kao sto nama buka, ili miris, skrenu paznju da pogledamo nesto sto smo culi, ili omirisalil, tako spa vid ili sluh obavestavaju da pomirise. Svet zvucnih, vizuelnih ili mirisnih oblika je isti, ali dozivljaj ovih svetova nije.

Slicno je i sa ljudima kojima je osteceno neko culo. Njegovu funkciju preuzme drugo i oni imaju svoj svet, svoj dozivljaj sveta. Samo, koliko je humano, a koliko sebicno kada mi te ljude uporno zelimo da ukljucimo u svet svoje culnosti. Njima je mesto u svetu njihove culnosti, u njemu su kao riba u vodi i ne treba ih po svaku cenu vuci za rukav i ukljucivati u svet u kome su kao riba na kopnu. Ma koliko to neko smatrao humanim, ja to jednostavno smatram maltretiranjem tih ljudi i to radi sopstvene sujete i egoizma.


Jutarnja spoznaja

Jutro je zateklo masu bezglavih ljudi.
Najpre se stroje u redove,
a zatim igraju poslusno:
dva levo, dva desno, okret...

Ja s' jutrom dozivim hvalospev prolecu,
u visine zatreperim,
pa planine obogatim
tvojim imenom.

Osetim blagodet smeha.

Sunce mi vidom miluje oci.
Pitem se:
drzi li slep covek
drage uspomene?
I da li je to zvuk, miris, dodir,
ili nesto vise,
nadculno?

U vreme uzorno iz nehata nice
jutarnja spoznaja.

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Put Pustinjske lisice

Tunis, 2004. godine


Ovim putem se evakuisao Erwin Johannes Eugen Rommel, Nemački general, poznat kao Pustinjska lisica. Krs i lom, a plus toga i pustinja. Pa ipak, ambijent je izuzetno zanimljiv. I sam pojam puta je inspirativan. Putnici prolaze, putevi ostaju. Dok ne urastu u neku vegetaciju. Ovde gde nema vegetacije, zatrpa ih kad-tad pescana prasina. A na kraju sve prekrije zaborav. I putnike i put. Ostaje samo ideja puta.


Citulja

Hej, masino za prijem oglasa
zapisi sledecu poruku:

nas dragi i nikad prezaljeni
brat, otac i drug,
vodja, ideja, fikcija, potpora,
laz, san, proizvod, bezveze, les

put

napustio nas je zauvek
u nekom odredjenom casu,
ili ga nikada nije ni bilo,
ili je jos uvek tu,
ili je otisao gde je uvek i bio,
ali mi nestajemo, ili mi mozda nismo
postojali,
a da se to ispoljilo u trenu
ili u kontinuitetu;
o vremenu sahrane ne mozemo da kazemo
bilo sta,
jos uvek nismo nacisto
da li ga je ikada bilo
i, ako jeste, da li je umro,
sta je za njime ostalo u slucaju smrti
i kako postupiti sa tim ostacima,
a mozda nije ostalo nista,
mozda je samo otisao negde,
dok mi, nesposobni da ga pronadjemo
stojimo na bespucu,
zadovoljni jer smo mi rekli sebi
da smo tamo gde bi trebalo da se bude;

a ako zacutim i
budem li prestao da mislim,
samo li dozvolim onome u sebi,
bicu,
da probije opnu konacnosti
videcu ga i videcu sebe, jednake
sablast sto bese i nema je i ne bese
i nikada ponovo necu moci da progovorim,
zato je nemoguce da znam
i da vam kazem istinu.

Hej, masino, u potpisu stavi ozaloscene
mnogobrojne zrtve
monstrumne barabe mrtve.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Cekajuci brodoa

Luka na Santoriniju, Grcka, 2007. godine


Zora je bila u ciku (dakle, ciknula mi zora).

Jos po mraku smo se spustili iz nasog hotela niz strme strane, 
nalik na one Petrovacke.

Iz baste kafane koja jos nije pocela da radi posmatrao sam kako po toj strani idu farovi mnogobrojnih autobusa. Luka je mala, ali je sigurno preko 50 autobusa stiglo. Razlog je dolazak tri ogromna kruzera.

Nas brod za Krit je stigao sa novim danom. Idemo na pucinu. Na zalost ovde nisam zapazio bas da ima galebova, ali je na brodu bilo dokonih mornara pa sam se setio Bodlera, "Albatrosa" i pesnika.


Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Sarl Pjer Bodler

Sve cari zime na jednom mestu

Bife "Tor", Kopaonik (iznad "Masinca"), 2004. godina


Jeste da mi je skijanje omiljeni sport, ali nije samo to. Nadju se tu i druga zadovoljstva.


Zimska pesma

Zima, zima, - e pa sta je,
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima, - pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Visen onde navejo je
Citav bedem, citav breg.

A sta moze zima meni,
Sta mi moze, sta mi sme?!
Nek mi nosic pocrveni,
Eto to je, to je sve!

Seka Zorka, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad cemo se zagrejati,
Cucni samo na taj led!

Gle sad zive zeleznice,
To je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
Nas je sada ceo svet!

Jovan Jovanovic Zmaj

Silazak na krov

Ia, Santorini, Grcka 2007. godine


Na Santoriniju je kultni dogadjaj zalazak Sunca. Od svih gradova najposeceniji je Ia. Svi prospekti i drugi propagandni materijali iz Grcke imaju fotografiju vetrenjace i crkve sa ovog ostrva.

Teren je potpuno strm, tako da je svaka sledeca ulica iznad krovova prethodne. Da mi ne bi smetala guzva sisao sam na krov najblize kuce i odande snimao zalazak.


Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Grobnice nisu mesto smrti vec vecnog zivota

Grognica Tutmesa II, Dolina kraljeva, Zapadna obala Nila, Luksor, Egipat, 2003. godine


Jos jednom sam ovde, u grobnici Tutmesa II, osetio smisao staroegipatskog nacina razmisljanja. Grobnice nisu gradjene kao mesto smrti, vec kao mesto vecitog zivota. Zbog toga su gradjene sa mnogo paznje, a i potpuni luksuz i konfor su obezbedjeni za veciti zivot faraona. Blago koje je sahranjivano u grobnici zajedno sa vladarom je i razlog zasto su one uglavnom sve bile opljackane. Pretpostavlja se da su opljackane neposredno nakon sahrane vladara i da su to najverovatnije radili radnici na izgradnji, koji su i znali raspored prostorija. Bilo kako bilo, grobnice ne treba doziveti kao mesto koje je posveceno smrti, vec kao mesto koje velica zivot i vecitost. Bez nekog dubljeg ulazenja u ovu temu kao prilog navodim stihove Mike Antica, naseg Vranjanca, koji je zaboravio svoje korene...


Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic

Memnonovi kolosi

Memnonovi kolosi, Luksor, zapadna obala Nila, Egipat, 2003. godine


Arheoloska prestonica sveta je svakako Luksor (nekada Teba). Ovde je najvise faraonskih dinastija imalo svoj presto, tu su najveci hramovi starog Egipta i najveci broj faraonskih grobnica. Memnonovi kolosi su ostaci velelepnog hrama. Hram je kasnije porusen da bi se od istog materijala sagradio drugi hram. Taj materijalni element je odredio sudbinu mnogih gradjevina ovde, gde je malo materijala u blizini. Ipak, ostala su dva kolosa. Kroz rupe i pukotine na kolosima stalno duva neki vetric, pa se stalno cuje i neki zvuk. Ovaj zvuk je davao posebnu misticnost ovim kolosima, izazivajuci strah kod ljudi.

Postoji medjutim na nekim mestima na svetu nesto specijalno, nesto sto se oseti u atmosferi. Jednostavno, gradjevine se sagrade i nestanu. Nesto specijalno na tim tackama na zemlji ostaje. Ali sta?


Svetiliste

Boja njihove odece je bledela
od crne ka beloj
to je mesto postalo svetiliste
dok su prvih godina porodice dolazile u crnini
kasnije je boja njihove odece osvetljavala
ozivljavala
prvi nagovestaj tople crvene
i zute
kao hodocasce
sa generacijama koje dolaze
igranje u travi pred prolece
sa loptama
magicno privuceni bas tim neuglednim delom ceste
posle podnevna ozelenela lipa i miris tisine
tiho
tiho
uz ciku dece i setnju roditelja
pravi razlog postade nevazan
uspomena se pretvarala
u nesvesno privlacenje tom kraju

Z.Rosic

(jedno kuce)

Na putu Vranje - Nis, 2007. godine


Ovde je skoro pa kao kod Majakovskog, Sladjana, Biljana, ja i Ford (jedno kuce), ali je prostor jos manji od 20 kvadrata.

Ford je na izlozbi u Vranju osvojio trece mesto i kao da zna da je mnogo vazan. To mu se vidi u izrazu lica. Ti psi su cudo. Oni mnogo dobro osecaju, jedino sto ne umeju da govore.


Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

Vladimir Majakovski

Panica

Vrh Panica, Vlaske planine, Srbija, 2006. godine


Jos jedna cuka na koju sam se peo. Ova se zove Panica i ni po cemu nije posebna u odnosu na druge, nije ni potrebno da bude posebna. Pogled je divan, pruza se u beskraj. Setio sam se nekih svojih stihova, koje sam u ovom ambijentu doziveo jos jace nego u nekoj zagusljivoj prostoriji.


Koncerto groso

Dirigent stoji,
posmatra polja:
odlazi pogled
u nepoznato...

Dirigent cuti;
usne mu drhte.
Kroz vene bruji
zvuk pastorala.

Potajno sumnja
(oci mu vlazne)
to oko njega
da li postoji?

Pita se zanet:
"sta su to cula?
Koje bi od njih
spoznalo svemir?"

Postoje misli;
necega ima...
saznanje ovo
budi mu nadu.

Dirigent pruza
ruke ka nebu;
beskraj izvodi
koncerto groso!

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Da li su patike "Najke" ili "Nike"?

Efes, Turska, 2002. godine


U Efesu sam najzad pao u zagrljaj boginje pobede Nike. Jedna velika kompanija koja se bavi proizvodnjem sportske opreme nazvala se po ovoj boginji. Zbog nepravilnog izgovora u Engleskom jeziku ta kompanija se naziva Najk, a za svoj amblem su uzeli upravo sa ovog spomenika nabor sa haljine boginje. Cesto se sa podsmehom koristi fraza "Nike patike" da bi se ismejao neko ko slabo govori Engleski jezik. Medjutim, stvari stoje zapravo obrnuto. Nije se boginja zvala Najk, vec Nike. Mnogo pravilnije govore oni koji kazu Nike patike nego oni koji kazu Najk patike.


Kob LIX

Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi pobednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mi rece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece pobedi?"

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Srebrna Luna

Brod "Silver moon", Nil, Egipat, 2003. godine


Nilom smo krstarili na brodu "Silver moon", sto znaci Srebrni Mesec. Posto smo u Kom Ombu obisli hram posvecen bogovima Horusu i Sobeku, od kojih je prvi u obliku ptice, a drugi u obliku krokodila, na brodu nas je cekala vecera i zabava nakon toga. Brod smo delili sa grupom iz Spanije. Sve je nekako doslo na svoje mesto: Srebrna Luna i ova mirna pustinjska reka, Spanjolke u plesu, Luna na nebu i njen odsjaj u Nilu.

Steta je sto nisu recitovale Lorku. A mozda i jesu, ali na Spanskom jeziku, tako da to i ne prepoznam. Nisam ni ja njima recitovao Lorku, a mogao sam onaj "Polumesec", cije je otelovljenje bilo ovo vece. Mozda je i trebalo da to uradim, mozda bi poznale po ritmu...


Polumesec

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

Federiko Garsija Lorka

Na nebu je bilo mnogo "Horusa" i u neskladnom horu su se oglasavali. U reci nije bilo ni jednog "Sobeka", a zeleo sam da ih vidim. Poj "Horusa" je dozivao zenke na parenje. Asuanska brana je presekla Nil i osudila "Sobeke" nizvodno od Asuana na propast, nemocne da se probiju do gornjeg toka i obave svetu obavezu razmnozavanja, pa ih je u donjem toku nestalo. Luna, onako srebrnkasta, bila je i na nebu i u Nilu. Da li ikada i ona pozeli da vodi ljubav, makar sa odrazom svog lika u reci? Mi sa zurke smo se razisli kasno, kasno, a ljubavni zov je uputio svako svojoj dragani. Valjda ga je tamo i celo vece slao.

Ka Brankovom grobu

Fruskogorski maraton, 2004. godina


Fruskogorski maraton vecinom svojih staza vodi preko Strazilova i Brankovog groba. Ovaj deo puta je jedan od najnapornijih, mada i najkracih deonica. Po blatu kakvo je bilo, to je bila malte ne i prava jedna avantura. Klizalo se i padalo u blato, a na strmim delovima smo se bukvalno i za travke hvatali da ne bi otklizali niz klizave strane brda.

Bez obzira na to glavno uzbudjenje je bilo zbog dolaska na grob Branka Radicevica. Zbog svoje bolesti i rane smrti ostavio je za sobom sliku bolesnog coveka, sliku smrti i zalosti. Medjutim, sem te pesme "Kad mlidijah umreti" svo ostalo stvaralastvo mu je bilo puno zivota. Toliko puno da se mnoge od njegovih pesama u narodu smatraju narodnim, toliko su ispevane i prihvacene.


Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Branko Radicevic

Mali Karaman

Mali Karaman, Kopaonik, 2005. godina


Skijanje je moj najdrazi sport. Neverovatno da neko moze toliko nesto da voli, a da nema pojma sa tim. Toliko znam da skijam da mogu da prodjem svaku stazu, sporije ili brze. Ali umem u tome da maksimalno uzivam. Tako je bilo i nekog februarskog dana 2005. godine. Na vrhu Malog Karamana sam zastao da pojedem sendvic i popijem limenku piva, pa idemo dalje.


Februar

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica,
koja cuti

Al kad svih sneznih brda sa obronka
vidjah svetlost,
tada htiah ljud'ma dole,
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kazu: vole.

Provedemo zajedno noci.
Potom zurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas jos 'zbogom' salje.

Nekad, kad sam vec daleko,
tad se moja pesma cesto njima vraca.
Neki od njih rodjena su moja braca.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica, koja cuti.

Jela Spiridonovic Savic