Uranupolis, Grcka, 2007. godineNe postoji svarseniji osecaj od odlaska Bogu, makar to bilo i brodicem na Svetu goru. Ovo mesto odista ima neku posebnu svetost i to je nemoguce opisati, to moze samo da dozivi ko moze da dozivi. Ali zato nije svaki odlazak na Svetu goru ujedno i odlazak Bogu. Mnogo ljudi je uspelo da dodje do Boga i ne iduci nigde iz svog stana, Bog nije samo u hramu, Bog je logos. Najgenijalnija recenica Novog zaveta, kojim pocinje Jevandjelje po Jovanu glasi upravo tako.
Naravno, o Svetoj gori i nasem manastiru Hilandaru moze se razmisljati na bezbroj nacina. Uzaludno je pokusavati da se tamo pronadje bilo sta ukoliko se ne tazi Bog, u svemu drugome to je samo gradjevina sa zivopisima. Dakle, prisustvo svim sluzbama i razgovori o duhovnosti su pravi nacin da se ovde oseti odlazak Bogu.
Ipak necete moci da nadjete Boga ukoliko ne objasnite sebi ko je Bog. Nemojte da ocekujete starca sa dugom sedom kosom i bradom, to je samo nas dozivljaj njegovog lika, nesposobni da probijemo svoju misaonu opnu mi ga zamisljamo po svom liku, smatrajuci da je to objasnjenje bibliskog ucenja da je Bog stvorio coveka po svom liku. Ne zaboravite da je Bog logos, lik koji je dao coveku zar su oblici udova, sto imaju i zivotinje? Ili je to prisustvo logosa, Duha svetoga u nama.
I neka zene nikaqda ne zazale sto ne mogu da odu na Svetu goru. Nije to potcenjivanje zene, koja je u Hriscanstvu izuzetno postovana. Samo se radi o tome da bi svojim prisustvom mogle da skrenu tok misli monasima, koji su iza seb e osvatili svet culnih potreba, pa samim tim i seksualnost. Pokusaj da zena dodje ovde je besmislica koja omalovazava ceo zenski rod, prikazujuci ga kao nerazuman i kao bica koja ne zele da postuju tudji put. Znam da su te zene u manjini i da su to zabludele ovcice, vecina zena postuje druge i samim tim ne ponizava sebe.
Ariljski andjeo
O andjelu i zidu
I
Zauzme svoje mesto izmedu sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i pocinje
cista kristalizacija podarena u smiravanju. Andeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada pocinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih cula i da umesto cela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesrece. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguce posumnjati, valjda
zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoce, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom andelu. Onda on stvarno postoji izmedu elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u cistoj mogucnosti kao cudo i vernost silama koje su iza zida.
II
To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i pocinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju covekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i videnih škorpija. Iza toga lica necija krv ceka da bude
rodena i ona ce prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obecava da
ce sve biti videno i sagledano u secanju i buducnosti i u sebi samo. Dotle treba
sacuvati svoje oci koje gledaju sa nekoga zida i cuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati citavu vecnsot sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to cega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je cista
lepota i neprevazidena vrlina, a slicno je praznini.
III
Ovaj konkretni Andeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta ce mi nada ako ne da sacuvam ovu pustinju. Da side sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jace cu voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce vocu
Podari, kakvom vatrom vodeni idu,
Dok pcela stavlja žaoku u slatkocu
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko prolece!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj nece
Nikuda stici, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogucnost uzleta.
Nepomican si, zato te ne mogu stici;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obecava sve više
Zvezda na koju treba se tek navici.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proci nece!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa vecnim prolecem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Buducnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mracno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja cula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u cudno poimanje tog duha u Broju.
Sricem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi andeo koga strah moj kroti
Cudovište bi bio u svoj lepoti
Cije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoc moja snaga koja daje
Istinu recima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoci ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sacuvam od tudih
Misli u meni, dok bivam sve ludi
Za vrednu gorcinu, šuplje dvojstvo lika,
Ciji je rast odjek buducnosti prazne
Što podatno traži nacine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zacutacu pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor vecne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Culom u nebice koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog cije ime posta nada.
O Anđele blagi uprkos svojoj moci,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noci,
Kako se zbi divno da bice ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime nece berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinacno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je slicnost.
Moje lice tone u cudnu bezlicnost
Koja mermerom svoje oci umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreci,
Teskoba i griža, pre no mir u sreci,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usudujemo se da budemo drukcji.
preselili smo cvece pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmecem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratice te vreme. Klecace i vlati
Ko u Matjeci, na gori što pati,
Dok te u dubini preureduju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez cari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežde.
Ko ce preživeti Plod, ako ga bude,
Sicušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajuci trule lobanje i zid.
Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaledeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopca orlu ispod grla:
Zapamcena zimo bit je neumrla
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplodena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zraci
Mesto uzalud pokušano. Jaci
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presaduješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da cuje nemoc kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Preprica rosu i nevericu usnu
Mameci sene iz svirale prazne
Išcezlim danom. Jao, reci razne
Isto znaci. Nikad cvet ne mogu reci
Ako ne mirisah necvet mnogo veci.
Najbliži dan je koji prode davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog
Susreta cuda u umu. Nevažno
Sprema u svemu videnom poraze
Oku i uhu dok sazvežda silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
štivo korenju. Tu sam iznemogo.
I više vatre posta sunce zlobe,
Zlatni pocetak otrova i teskobe.
Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet cija odsutnost miriše
I cveta, i cveta vec odavno nema;
Bespucem do nade pesnu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presadenog otrova dan raste i sprema
Pocetak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi.
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska andela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta cije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do cistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najsladi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošcu, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, a žestino daha
Onog cega nema, primedbo mog praha,
što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojaca prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, vec gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima:
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvecene ruže
Sjajem nove zvezde za prestare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zlocinackom srcu i na gori.
Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoc glave, al izbavi
Sebe anšelom kada vreme stade.
I oploden prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veci od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironicno gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor prolecu bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Prolece proše i niko se ne stidi
Da preostale dane kao buducnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s pticjom maštom.
Preporadanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, Anđele sa zida,
Na ulasku u zavicaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamcene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reci tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nadi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeci silno, sici ce jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruce,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuce.
Iz srca mi slavuj izmami gora,
Pa prazan klecim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što je traje; ne cuje se što jeste.
dok s mrtvog oca skidam nasledeno lice
Vatrom se zveri i zvezde priceste.
Cista rec koja kaže sebe manom
Izbeže tvom bicu, al upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskaznom,
Da ti ime ceznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko secivo.
Kamen je potcinjen govoru i zimi.
O reci koje receno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i vece
Vara me azur poklonom tebi slicnim
I strah stvarniji od onih što klece
U strahu od promena pred zlom nepomicnim.
Odgovaraju vode odraženo
I dan pronaden pre nego što sine;
Pocetak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružicnjake jasne, sestro krina,
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jaca i najžešca je bura
Na moru kog nema, a huci i dipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S andelom u vocu i oku što stražari.
Lukavstvo pozajmljenih dogadaja,
Neizrecivo a nauceno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slucaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime ceznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veci od nade
U kalemljenom plodu reci slutim,
Ponor u ruci andela što stade
S vatrom na ulasku u zavicaj mutni.
Da dan pronade pre nego što sine,
U oku i vocu tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slucaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
1958.
Branko Miljkovic
