Volimo i picu

Burgiba, Malta, 2005. godine


Nije hrana da se po belom svetu jede pica, ali Malta toliko nije pruzila nista svoje, specificno, da se izbor svodi na engleski dorucak, hamburgere i picu. Pa kad je vec tako volimo autenticnu hranu, ali volimo i picu. Pa sta se nadje na terenu...

Uzitak u hrani je samo deo zadovoljstva od dobrog rucka. Tu je i dobro crno vino, a iznad svega amabijent. Jeo sam, naravno i na lepsim mestima, ali i ovo mi je ostalo u secanju. Valjda more deluje tako na coveka da mu sve dobije jos na dozivljaju.


Ručak

U izdrtom suknu, pod murvom kraj puta,
Prekrstio noge na rapavoj ploči,
I tu lomi komad hljeba otvrdnuta
I glavicu luka uza nj slatko smoči.

Pod bremenom tvrdim, sve do pola dana,
Proveo je stari povijene šije,
Još mu sa široka lica namrezgana
I s runjava koša znoj curi i lije.

Pokraj njega česma oronula pljušti,
I prah vode, sjajan kao sedef šušti,
S dugama se raspe i na suncu umre.

I ćuteći sreću i blagoslov neba,
Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba,
Sluša kako nad njim s grana guču kumre.

Aleksa Šantić

Novembar na Malti

Mediteran, Malta, 2005. godine


Eh, kada dodje penzija cele zime cu da se opustam negde na Mediteranu, ili na nekom slicnom toplom moru. Izuzev nedelju dana za skijanje.


More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u žežljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Branko Miljković, ciklus pesama "Lauda"