Poezija

Kao negde kraj severnih obala

2008-04-11T10:55:00.000-07:00

Stavros, Grcka, 2007. godine

Hvala Bogu, dok smo bili na Svetoj gori vreme nas je lepo posluzilo. Nakon toga, bas na dan povratka, pocela je kisa i nije prestala za svih nedelju dana u Stavrosu. Okupao sam se i to dva puta poslednjeg dana, onako na silu, da se kaze da sam se okupao u moru. Inace plaza je izgledala ovako...

Kada sam video slike setio sam se onih rahiticnih baba negde u Engleskoj ili Skandinaviji, koje kraj nekog hladnog mora leze ovako potpuno obucene i sa nogama umotanium u cebe.

Treci deo trilogije o andjelu - Svetogorska razmisljanja

2008-03-25T03:48:00.000-07:00

Luka Dafni na Svetoj gori, Grcka, 2007. godine

Kada andjeo podigne svoj mac i seti se krstaskih ratova, jao onome ko je sebe nazivao njegovim imenom. Jao onome ko njegovu milosrdnost ironicno koristi kao ime za svoje nasilje. Videce da je milosrdnost prema nekome ujedno i pravda prema nekome drugome. Ali pravda za krivca znaci kazna.

Pogledaj dom svoj andjele

Pogledaj dom svoj, andjele,
i skini paucinu s ociju,
videces prizore potresne,
videces nesrecne i bolesne,
videces cemer, smrt i jad.
Pogledaj stado, andjele,
sve sami bogalji i prosjaci,
slepi tumaraju u gomili,
svima su kicmu polomili,
od tebe ocekuju spas.
Pogledaj bagru, andjele,
njihova dusa je prokleta,
svima su stavili amove,
sebi sagradili hramove,
ruke im ogrezle u krv.
Podigni mac svoj, andjele,
seti se krstaskih ratova,
seti se preklanih vratova,
kad dodjes bogu na istinu,
nek ti u dusi vlada mir.
Uslisi molitve, andjele,
dabogda pocrkali dusmani,
pa budi andjeo osvete,
neka na svojoj kozi osete,
sta znaci beda, strah i bol.

Bora Djordjevic

I dalje o andjelu

2008-03-24T16:43:00.000-07:00

Manastir Vatoped, Sveta gora, Grcka, 2007. godine

Nisam meditirao u tom trenutku ni o Bogu, ni o andjelima. Ovo je bio merak, noge upalojene od hodanja su stajale tako da su van vode, a kada naidje talas onda ih pokvasi. Medjutum, kasnime, kada smo se vratili u Stavros, gde smo bili locirani, razgovarali smo (barem neki) o apostolima, andjelima i sl.

U svojoj pesmi "Ariljski andjeo" Branko Miljkovic kaze: "Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguce posumnjati, valjda
zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoce, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom andelu." Mislim da se radi o Vasku Popim i pesmi "Kalinic"

Kanelić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Vasko Popa

Pred odlazak na Svetu goru

2008-03-23T06:19:00.000-07:00

Uranupolis, Grcka, 2007. godine

Ne postoji svarseniji osecaj od odlaska Bogu, makar to bilo i brodicem na Svetu goru. Ovo mesto odista ima neku posebnu svetost i to je nemoguce opisati, to moze samo da dozivi ko moze da dozivi. Ali zato nije svaki odlazak na Svetu goru ujedno i odlazak Bogu. Mnogo ljudi je uspelo da dodje do Boga i ne iduci nigde iz svog stana, Bog nije samo u hramu, Bog je logos. Najgenijalnija recenica Novog zaveta, kojim pocinje Jevandjelje po Jovanu glasi upravo tako.

Naravno, o Svetoj gori i nasem manastiru Hilandaru moze se razmisljati na bezbroj nacina. Uzaludno je pokusavati da se tamo pronadje bilo sta ukoliko se ne tazi Bog, u svemu drugome to je samo gradjevina sa zivopisima. Dakle, prisustvo svim sluzbama i razgovori o duhovnosti su pravi nacin da se ovde oseti odlazak Bogu.

Ipak necete moci da nadjete Boga ukoliko ne objasnite sebi ko je Bog. Nemojte da ocekujete starca sa dugom sedom kosom i bradom, to je samo nas dozivljaj njegovog lika, nesposobni da probijemo svoju misaonu opnu mi ga zamisljamo po svom liku, smatrajuci da je to objasnjenje bibliskog ucenja da je Bog stvorio coveka po svom liku. Ne zaboravite da je Bog logos, lik koji je dao coveku zar su oblici udova, sto imaju i zivotinje? Ili je to prisustvo logosa, Duha svetoga u nama.

I neka zene nikaqda ne zazale sto ne mogu da odu na Svetu goru. Nije to potcenjivanje zene, koja je u Hriscanstvu izuzetno postovana. Samo se radi o tome da bi svojim prisustvom mogle da skrenu tok misli monasima, koji su iza seb e osvatili svet culnih potreba, pa samim tim i seksualnost. Pokusaj da zena dodje ovde je besmislica koja omalovazava ceo zenski rod, prikazujuci ga kao nerazuman i kao bica koja ne zele da postuju tudji put. Znam da su te zene u manjini i da su to zabludele ovcice, vecina zena postuje druge i samim tim ne ponizava sebe.

Ariljski andjeo

O andjelu i zidu

I

Zauzme svoje mesto izmedu sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i pocinje
cista kristalizacija podarena u smiravanju. Andeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada pocinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih cula i da umesto cela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesrece. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguce posumnjati, valjda
zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoce, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom andelu. Onda on stvarno postoji izmedu elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u cistoj mogucnosti kao cudo i vernost silama koje su iza zida.

II

To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i pocinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju covekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i videnih škorpija. Iza toga lica necija krv ceka da bude
rodena i ona ce prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obecava da
ce sve biti videno i sagledano u secanju i buducnosti i u sebi samo. Dotle treba
sacuvati svoje oci koje gledaju sa nekoga zida i cuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati citavu vecnsot sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to cega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je cista
lepota i neprevazidena vrlina, a slicno je praznini.

III

Ovaj konkretni Andeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta ce mi nada ako ne da sacuvam ovu pustinju. Da side sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.

Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jace cu voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce vocu
Podari, kakvom vatrom vodeni idu,
Dok pcela stavlja žaoku u slatkocu
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko prolece!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj nece
Nikuda stici, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogucnost uzleta.
Nepomican si, zato te ne mogu stici;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obecava sve više
Zvezda na koju treba se tek navici.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proci nece!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa vecnim prolecem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Buducnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mracno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja cula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u cudno poimanje tog duha u Broju.
Sricem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi andeo koga strah moj kroti
Cudovište bi bio u svoj lepoti
Cije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoc moja snaga koja daje
Istinu recima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoci ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sacuvam od tudih
Misli u meni, dok bivam sve ludi
Za vrednu gorcinu, šuplje dvojstvo lika,
Ciji je rast odjek buducnosti prazne
Što podatno traži nacine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zacutacu pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor vecne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Culom u nebice koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog cije ime posta nada.
O Anđele blagi uprkos svojoj moci,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noci,
Kako se zbi divno da bice ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime nece berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinacno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je slicnost.
Moje lice tone u cudnu bezlicnost
Koja mermerom svoje oci umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreci,
Teskoba i griža, pre no mir u sreci,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usudujemo se da budemo drukcji.
preselili smo cvece pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmecem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratice te vreme. Klecace i vlati
Ko u Matjeci, na gori što pati,
Dok te u dubini preureduju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez cari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežde.
Ko ce preživeti Plod, ako ga bude,
Sicušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajuci trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaledeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopca orlu ispod grla:
Zapamcena zimo bit je neumrla
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplodena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zraci
Mesto uzalud pokušano. Jaci
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presaduješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da cuje nemoc kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Preprica rosu i nevericu usnu
Mameci sene iz svirale prazne
Išcezlim danom. Jao, reci razne
Isto znaci. Nikad cvet ne mogu reci
Ako ne mirisah necvet mnogo veci.
Najbliži dan je koji prode davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog
Susreta cuda u umu. Nevažno
Sprema u svemu videnom poraze
Oku i uhu dok sazvežda silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
štivo korenju. Tu sam iznemogo.
I više vatre posta sunce zlobe,
Zlatni pocetak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet cija odsutnost miriše
I cveta, i cveta vec odavno nema;
Bespucem do nade pesnu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presadenog otrova dan raste i sprema
Pocetak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi.
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska andela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta cije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do cistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najsladi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošcu, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, a žestino daha
Onog cega nema, primedbo mog praha,
što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojaca prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, vec gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima:
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvecene ruže
Sjajem nove zvezde za prestare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zlocinackom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoc glave, al izbavi
Sebe anšelom kada vreme stade.
I oploden prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veci od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironicno gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor prolecu bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Prolece proše i niko se ne stidi
Da preostale dane kao buducnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s pticjom maštom.
Preporadanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, Anđele sa zida,
Na ulasku u zavicaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamcene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reci tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nadi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeci silno, sici ce jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruce,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuce.
Iz srca mi slavuj izmami gora,
Pa prazan klecim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što je traje; ne cuje se što jeste.
dok s mrtvog oca skidam nasledeno lice
Vatrom se zveri i zvezde priceste.
Cista rec koja kaže sebe manom
Izbeže tvom bicu, al upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskaznom,
Da ti ime ceznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko secivo.
Kamen je potcinjen govoru i zimi.
O reci koje receno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i vece
Vara me azur poklonom tebi slicnim
I strah stvarniji od onih što klece
U strahu od promena pred zlom nepomicnim.
Odgovaraju vode odraženo
I dan pronaden pre nego što sine;
Pocetak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružicnjake jasne, sestro krina,
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jaca i najžešca je bura
Na moru kog nema, a huci i dipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S andelom u vocu i oku što stražari.
Lukavstvo pozajmljenih dogadaja,
Neizrecivo a nauceno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slucaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime ceznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veci od nade
U kalemljenom plodu reci slutim,
Ponor u ruci andela što stade
S vatrom na ulasku u zavicaj mutni.
Da dan pronade pre nego što sine,
U oku i vocu tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slucaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

1958.

Branko Miljkovic

Volimo i picu

2008-02-07T05:45:00.000-08:00

Burgiba, Malta, 2005. godine

Nije hrana da se po belom svetu jede pica, ali Malta toliko nije pruzila nista svoje, specificno, da se izbor svodi na engleski dorucak, hamburgere i picu. Pa kad je vec tako volimo autenticnu hranu, ali volimo i picu. Pa sta se nadje na terenu...

Uzitak u hrani je samo deo zadovoljstva od dobrog rucka. Tu je i dobro crno vino, a iznad svega amabijent. Jeo sam, naravno i na lepsim mestima, ali i ovo mi je ostalo u secanju. Valjda more deluje tako na coveka da mu sve dobije jos na dozivljaju.

Ručak

U izdrtom suknu, pod murvom kraj puta,
Prekrstio noge na rapavoj ploči,
I tu lomi komad hljeba otvrdnuta
I glavicu luka uza nj slatko smoči.

Pod bremenom tvrdim, sve do pola dana,
Proveo je stari povijene šije,
Još mu sa široka lica namrezgana
I s runjava koša znoj curi i lije.

Pokraj njega česma oronula pljušti,
I prah vode, sjajan kao sedef šušti,
S dugama se raspe i na suncu umre.

I ćuteći sreću i blagoslov neba,
Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba,
Sluša kako nad njim s grana guču kumre.

Aleksa Šantić

Novembar na Malti

2008-02-04T02:32:00.000-08:00

Mediteran, Malta, 2005. godine

Eh, kada dodje penzija cele zime cu da se opustam negde na Mediteranu, ili na nekom slicnom toplom moru. Izuzev nedelju dana za skijanje.

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u žežljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Branko Miljković, ciklus pesama "Lauda"

Lekari i Srbi

2008-01-28T11:08:00.000-08:00

Valeta, Malta, 2005. godine

U Valeti sve je u znaku vitezova! Samu Valetu su i izgradali vitezovi Sv. Jovana Krstitelja, koji su svoj red, tzv. Malteskih vitezova osnovali na Rodosu, odakle su bili proterani, pa su zakupili Maltu za svoju bazu. Ovi vitezovi su bili zapravo medicinska pomoc krstasima na odlasku i povratku sa Svete zemlje. Bilo kako bilo, ubrzo su stekli veliko bogatstvo i njihov uticaj je postao ogroman. I dan danas ovaj viteski red postoji.

Razmisljao sam tamo u Valeti o nasim vitezovima. Oni su bili Srbi, ratnici i patriote. Svojim zivotima su spasili Evropu od nadiranja Turaka. Oni kosturi Maltezana, materijalni, koji su polozeni u podovima svih crkava na Malti, slika su jednog vremena i jedne ideje. Oni nematerijalni kosturi koji su se rasejali po Gazimestanu su mnogo jace utkani u temelje svih tih hramova i svih onih baroknih gradjevina, kojima se Malta s pravom ponosi.

Evropa nije prepoznala potrebu za Trecim krstaskim ratom, ili nije zelela da je prepozna. Svejedno, Evropa je izbegla ropstvo, Srbija nije. I opet smo spremni da pruzimo ruku, mi, deca ovog veka...

2005. godine imigranti iz exYu su cinili preko 1% stanovnistva Malte
2006. godine Srpska Pravoslavna Crkva je zapocela sa Bozjom sluzbom na Malti

Na Gazimestanu

Silni okopnici, bez mane i straha,
Hladni k'o vas oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prodje vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strasna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vasa
Sto posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oruzja se masa,
Svaki les je svesna zrtva, junak pravi|

Danas nam kazu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije nase,
Da nas zahvatila zapadnjacka reka,
I da nam se duse opasnosti plase.

Dobra zemljo moja, lazu| Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krsevi goli
Ne mogase drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dodje do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja cu dati zivot, otadzbino moja,
Znajuci sta dajem i zasto ga dajem...

Milan Rakic

Zimska idila u vucjoj jazbini

2008-01-27T06:01:00.000-08:00

Ski bife "Vucja staza", Karaman greben, Kopaonik, 2006. godine

Takvu mecavu na Kopaoniku odavno nisam doziveo. Bilo je i previse snega na planini, kraj staze se video samo znak sa brojem staze, kao da lezi na snegu, stub na kome se znak nalazi nije se uopste video. Po negde po neki hukser, sneg dobar, nigde leda... U hotele i druge objekte se ulazilo kroz snezne tunele. Na vrhu Karaman grebena jedan od huksera je zapravo bila "Vucja staza". Samo se po dimnjaku moglo da utvrdi da ovo nije hukser, vec neka zavejana zgradica. Mesto gde je bilo pobodeno dosta skija pokazalo je gde treba da se potrazi strmi tunel do ulaznih vrata...

U bifeu idilicna slika. Pije se grejana rakija ili kuvano vino i jede rostilj ili kuvani kupus sa ognjista na sredini sale. Odela su nam se natopila vode od otopljenog snega. Sa brade lagano se cedi otopljeni led...

Ne vredi mnogo da se o tome prica. Svako onaj ko dozivi na Kopaoniku kijamet, pa se skloni u neku od brvnarica pored staze dozivece ovaj idilicni trenutak. Isplati se na trenutak da se zaboravi na skijanje.

Zimska idila

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispređe stoku i čeljad po kući psuje.

Vojislav Ilić

Vrhovi - i uzletista i beznadezni uglovi

2008-01-24T05:14:00.000-08:00

Vrh Zeljin, 2004. godine

Nigde se toliki osecaj uzleta ne dobije kao kada se stigne do vrha. Medjutim, ovaj ugao zemljine kugle nije odista vrh, vec samo nabor na zemljinoj kori. Koliko se popnes, toliko si daleko od ideje uzletanja. Visoko, pa opet na zemlji. Beznadezno!

I tako, iduci po ovoj kugli, kolone kao da igraju neko kolo. Toliko smisla i ima ovo pentaranje. Koliko i igranje kola.

Kolo

Ruka do ruke
luka do luke
Ruka u ruci
muka u muci

Zemlja priteze
nebo visoko
O da sam ptica
Da sam soko

Mak Dizdar

Dajca i lucu

2008-01-11T04:17:00.000-08:00

Meseslok, Malta, 2005. godina

U maloj luci ribarskog sela Meseslok mnogo usidrenih malih plovila, karakteristicnih za Maltu, koja se zovu dajca i lucu. Razlika je samo u velicini (barcica ili camac), a slicnost je u tome sto su i jedni i drugi vrlo zivopisno obojeni u jarkim bojama i imaju oci na pramcu, da bi plovilo videlo opasnosti u plovidbi i ne bi se nasukalo ili zalutalo. Jos malo pa da samo i plovi. Ona motorna to i simuliraju, a ona na vesla ubijaju takvu iluziju.

A ako se i pored ociju nasuka - nikom nista. Ne znaci to da oci ne funkcionisu, pa i mi imamo oci, a povremeno se nasukamo.

Ispovest

Na trosnom cunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja vise nista ne verujem, nista
Il' bolje reci: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga zivota
Prerano sam upoznao svet:
Za mene zivot nistavna je senka,
Za mene zivot otrovan je cvet.

Trpi i zivi... Prijatelju dragi,
O mnogo cemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli nista,
Taj manje tuzi, manje jada zna

. . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreci ljudskoj pocetak je strast;
More zivota one strasno mute,
Nad ljudskom dusom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, sto god zivi-svom se padu kloni
Promenom vreme oznacava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snazi ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .

Vojislav Ilic

Pucina

2008-01-10T03:29:00.000-08:00

Malta, juzna obala, 2005. godina

Na Malti su sva naselja na severnoj obali gradovi, pa makar i sa 1500 stanovnika. Naselja na juznoj obali su iskljucivo sela, cak i ona koja imaju preko 10000 stanovnika. To je zato jer je ostrvo nagnuto prema severu, pa je severna obala pristupacne, a juzna strana je izdignuta od mora. Stanovnici severa su mahom bili vitezovi, zanatlije i moreplovci, a jug su naseljavali ratari, stocari i ribari. Sa ove tacke se pruza lep pogled na nenaseljeno ostrvo Filfla, koje pripada drzavi Malti, ali, osim sto je Engleskoj u kolonijalnom periodu sluzilo kao meta za trening avio gadjanja, ovo ostrvo je apsolutno nekorisno. Pogled na more je veoma romantican, a odavde se vidi i tzv. Plava pecina.

Kob XLVI

Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.

Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.

Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.

A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.

Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.

Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...

Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Planinarsko drustvo "Lada Niva"

2008-01-08T04:25:00.000-08:00

Midzor, Srbija, 2007. godine

Nekako me je ljubav za penjanjem minula od kad sam poceo da izlazim na planine sa svojom "Ladom". Na nekim delovima je uzbudjenje mnogo vece u vozilu nego prilikom pesacenja. Ovu motorizaciju su rado prihvatili i planinari, kojima povezem nesto od stvari. Ovoga puta su bili u pitanju peceno prase i peceno jagnje, a od pica dve gajbe sto vina, sto piva... I starije clanove, koji vise nisu u mogucnosti da se popnu na vrh izvezem, skoro pa do vrha.

Ja sam inace jedan od osnivaca planinarskog drustva "Kalafat", ali mi se cini da je vreme da osnujem jos jedno planinarsko drustvo, P.D. "Lada Niva".

Nemir

Skoro ce doci, skoro ce proci,
skoro ce prestati, skoro ce stati.
Skoro ce bednom, skoro ce zednom,
dovoljno vode dati.

Skoro ce biti svi ljudi siti,
skoro ce, skoro ce ljudi
imati kuce, zaklon od tuce,
od kise i od studi.

Skoro ce nestati, skoro ce prestati
da se od straha ludi,
skoro ce biti sve sto cu sniti,
sve sto mi zelja zazudi.

O, tada ce, tada ce
svud biti palace,
svud bice kikota, smeha,
sanjace, pevace ljubav i prolece
s cvrkutom ispod streha.

Oskar Davico

Meditacija

2008-01-04T05:26:00.000-08:00

"Medius" d.o.o, Nis, Srbija, 2006. godine

Ovo je moja svakodnevica. Naizgled vrlo dosadno, ali nije. Ovde ja meditiram, narocito o coveku. Svoja glavna saznanja o coveku sam otkrio posmatrajuci racunar. Postoji sedam slicnosti izmedju coveka i racunara. Finalna slicnost, ona sedma je da svaki racunar ima svog tvorca. Razmisljam povremeno i o vasioni na primeru racunara i drugo sto-sta. Takodje razmisljam i o slicnostima izmedju coveka i boga, koji je stvorio coveka po sopstvenom liku, ali kom liku?

Naravno, ovde i radim. Od necega se i zivi, a povremeno cak i od svog rada...

Proslavljenje rada

U veni
mrav, sicusan, usnuli,
mravinjake grdne pravi;
u svet podzemni dovlaci
jedno po jedno: gmizavce,
ptice i razne insekte:
dokone uginule pcele;
svoj rad sakupljacki
hvali,
uzdize iznad toplokrvnog srca!

U medu ogrezla pcela.
Insekti biljke oplodjuju
bez erotskog nagona,
ali sa jasno
izdiferenciranim interesima.
Pcela nus-produkt prirode
pretvara u cudo ishrane,
svoj proizvodni rad
hvali,
uzdize iznad prilicno
inteligentnijih krava.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Na vrhove planina se i penje

2007-12-27T01:28:00.000-08:00

Kamenicki vis, 2005. godine

Na osnovu zadnje dve fotografije covek bi mogao da pomisli da se na planinarenju samo pije i jede. To stoji, ali tek na kraju. Na vrhove planine se i penje. A sve vreme se druzi. Ovakav kotlic je poziv na druzenje, a u sebi sadrzi uglavnom sve ono sto se sakupilo uz put, ponajpre pecurke. Za sada smo uvek uspeli da razlikujemo neotrovne od otrovnih.

Sadrzaj u kotlicu je izobilje prirode, a sadrzaj nasih dusa je izobilje dozivljaja prirode.

Jesenji dan

Gospode, čas je. Leto beše dugo.
Spusti sjene na sunčane ure
a vetre pusti da poljima jure.

Zapovedi svežinu zadnjem voću;
podaj mu jos dva južnija dana,
neka ispod ploda savine se grana,
a vinu zapovedi poslednju slatkoću.

Ko sad nema kuće, taj je više
sagraditi neće. Ko je sada sam,
ostaće sam, da sluša romon kiše
bdije, čita, duga pisma piše i luta alejama
gde dah jesenjeg vetra suho lisće njiše.

Rainer Maria Rilke

Jaran

2007-12-26T14:03:00.000-08:00

Fruska gora,Maraton 2004. godine

Ala je lepo kada se prevali 33 kilometra, a nakon toga umornog tela i okrepljenog duha ode u neki od planinarskih domova na Popovici na veceru. Naravno da je druzenje lepse od svega. Tu se zatekao jaran iz Srbinja, pa smo vec u masti bili na svim vrhovima planina Republike Srpske, a mozda i celog sveta. A nakon pola sata stigla je vest: stigao je prvi ultramaratonac sa staze od 101 kilometar. Svaka cast. Stigao bi on i ranije, ali je negde usput u blatu izbubio patiku, pa se vracao par kilometara da je pronadje.

Juri li on nesto ili od necega bezi?

Bezim

Bezim od tuge
od prve i druge
putem sna
bezim
a pobeci
necu moci
jer bezati
je smesna stvar
i ko bezi
taj covek nije
a sto se ne osvrne.

Na repu dogadjaja
desi se casica srece
popi je ti
jer ako to neces
moracu ja.

Zoran Stosic, zbirka pesama "Bolji zivot (ali uzalud)"

Sveti Car Konstantin

2007-12-25T08:47:00.000-08:00

Aerodrom "Car Konstantin", Nis, Srbija, 2007. godine

Prvi put sam u zivotu sleteo u svoj grad. Jesam poletao iz njega, ali sam prvi put sleteo. A sa sobom sam doneo mitove iz Grcke, mitove sa Krita i mnogo vise, Sunce sa Santorinija i Sunce sa Krita. Pa ipak, kada smo u ponoc izasli iz aviona docekala nas je paklena vrucina. Nis je tih dana bio najtopliji grad na celom svetu! Kaze taksista da je jedan grad u Africi bio jos topliji i od Nisa, ali nije zapamtio kako se taj grad zove.

Sreca sto avionu krila ne lepe voskom nego lepkom koji je mnogo otporniji na spoljne uticaje. A ni na 10000 metara nije toliko blizu Suncu da bi se otopio ni vosak, tamo gore je stalno neka temperatura ispod nule.

Let u mestu

svugde ikari mali
svugde dedali
lete u prazno nebo
vise, najvise

masu krila od voska
napete misice
teku znoj, krv i suze
lete ka suncu u veciti dan

sunce nevoljmno sija
cuti sumorno
gleda ko mu sve ide
pece pakleno

koji najblize pridju
prvi padaju
vosak se lagano topi
ruse se jadni letaci u mrak

let u mestu
uzlet u dubiki pad
let u mestu
uspon u krvavi krs
let u mestu
krila za makaze sveta
let u mestu
pesma nemih za gluve

Goran Stefanovski

Nocno suncanjue

2007-12-24T13:58:00.000-08:00

Stalida, ostrvo Krit, Grcka, 2007. godine

Dolce vita! Divno je biti na odmoru, negde pored mora, nista ne raditi i ne voditi racuna ni o cemu. Pa nakon celodnevnog skitanja ostrvom, umoran leci pod suncobran nocu! Jer samo tako mozes da volis more i more voli samo takve!

More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljkovic, ciklus "Kritika poezije"

Drugi put ce biti vise reci o bojama - sada ne

2007-12-21T12:31:00.000-08:00

Kritsko more, Krit, Grcka, 2007. godine

U zadnje vreme sam van onog ritma svakodnevnog azuriranja bloga. Previse sam zauzet, pa ne zelim da na brzinu odradim posao, zelim da ulozim potpunu koncentraciju na sadrzaj.

O ovoj slici nemam mnogo toga da kazem. Mala intimna plaza na Kritskom moru, stenom podeljena na dva separea, plavo more, plavo nebo, Rekvijem...

Rekvijem

stojim na obali mora
fijuk vjetra sa ogoljelih strana
huka mora bačenog do žala
i pjesma što plače za njom

jer to je rekvijem za moju ljubav
za sve dane i noći
traganje za istinom do koje ćemo doći
kada umrem i odem da postanem sluga
nekom drugom što plače za mnom

Branimir Stulic Dzoni

Danas nema snega na Kritu

2007-12-19T02:09:00.000-08:00

Lasiti, Krit, Grcka, 2007. godina

Svakako nije vest dana da nema snega na Kritu, ali je vest da ga ima. Na ovoj planini, visokoj preko 2000 metara svake zime, negde sredinom januara, bude snega. Padne obicno preko noci i ujutro ga ima mnogo, otezava saobracaj. Sta se preduzima protiv snega? Nista. Vec do podne sav se otopi i ostane samo kao san koji ste sanjalli prethodne noci.

Predeo koji se vidi iz restorana kraj puta je divan. Dopala mi se i njihova kapa, pa sam jednu kupio za uspomenu. Mali privatni ZOO nisam obisao, toliko je siromasan da svako seosko domacinstvo kod nas je prema njemu mega ZOO.

Predeli

U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova

Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine

Vasko Popa, zbirka pesama "Kora"

Rec je rec

2007-12-16T14:51:00.000-08:00

Tupiznica, 2005. godine

Ovu fotografiju i onu jucerasnju povezuje meso. Na jucerasnjoj je bilo prase na raznju, a na danasnjoj sam krenuo da kresem suvarke za vatru. A sta ce nam vatra nego da se na njoj ispece neko meso.

Juce sam upotrebio jednu frazu koja se cesto koristi na internetu i koja kaze da jedna slika vredi vise nego hiljadu reci. Tacno je da je to fraza, ali da li je to tako?

Rec je ipak mnogo mocnija nego sto se to misli u danasnje vreme besmislene zurbe. Slika je samo ociglednija, ona je upucena onom nasem osnovnom culu, o kome sam govorio takodje pre par dana, vidu. Zato nam sve izgleda mnogo jasnije nego kada procitamo rec. Ali i Sveti Jovan pocinje svoje Jevandjelje tvrdnjom da u pocetku bese rec! Rec je bila u Boga i Bog je bio rec. Moc reci je mnogo jaca, ali stanite jednom vise sa tom zurbom, nije nista vise ako je brze. Usporite li uci cete u carstvo reci i videti da je ta rec koja je bila u Boga i koja je bio Bog izuzetna sila. Toliko jaka sila da moze cak i da ubije pesnika.

Epitaf

Ubi me prejaka reč
Branko Miljkovic, ciklus "Smeli cvet"

Bolje nego "Zepter"

2007-12-15T00:40:00.000-08:00

Koliba na Rezincu, Bucje kod Knjazevca, 2004. godine

Vecito pravilo Interneta glasi: "jedna slika vredi vise od hiljadu reci"

Svet drugacije culnosti

2007-12-14T05:58:00.000-08:00

Koralni greben u Crvenom moru kod Rajskog ostrva, Hurgada, Egipat, 2003. godine

More je svet drugacije culnosti. U vodi sluh i nije bas od neke koristi zato jer ziva bica u moru ne pruzaju od sebe neko izobilje zvuka. Verovatno da ni miris nije narocito prisutan. Ostaju uglavnom vid i dodir. Ali i vid nije isti, voda nekako prelama svetlost. Svet je u moru drugaciji nego na kopnu.

Culna iskustva su veoma bitna za dozivljaj sveta koji nas okruzuje. Tesko bi bilo da shvatimo kako izgleda svet slepog misa, baziran na zvuku, ili jos teze kako izgleda svet psa, baziran na mirisu. Za slepog misa je svet zapravo svet zvucnih oblika, a za psa je svet svet mirisnih formi. Vid je kod psa mnogo slabiji nego kod nas. Oni su daltonisti. Psima sluzi vid onako kako nama sluzi sluh - da im da dodatnu informaciju, koja ce da mu skrene paznju da u tom pravcu usmeri svoje osnovno culo. Kao sto nama buka, ili miris, skrenu paznju da pogledamo nesto sto smo culi, ili omirisalil, tako spa vid ili sluh obavestavaju da pomirise. Svet zvucnih, vizuelnih ili mirisnih oblika je isti, ali dozivljaj ovih svetova nije.

Slicno je i sa ljudima kojima je osteceno neko culo. Njegovu funkciju preuzme drugo i oni imaju svoj svet, svoj dozivljaj sveta. Samo, koliko je humano, a koliko sebicno kada mi te ljude uporno zelimo da ukljucimo u svet svoje culnosti. Njima je mesto u svetu njihove culnosti, u njemu su kao riba u vodi i ne treba ih po svaku cenu vuci za rukav i ukljucivati u svet u kome su kao riba na kopnu. Ma koliko to neko smatrao humanim, ja to jednostavno smatram maltretiranjem tih ljudi i to radi sopstvene sujete i egoizma.

Jutarnja spoznaja

Jutro je zateklo masu bezglavih ljudi.
Najpre se stroje u redove,
a zatim igraju poslusno:
dva levo, dva desno, okret...

Ja s' jutrom dozivim hvalospev prolecu,
u visine zatreperim,
pa planine obogatim
tvojim imenom.

Osetim blagodet smeha.

Sunce mi vidom miluje oci.
Pitem se:
drzi li slep covek
drage uspomene?
I da li je to zvuk, miris, dodir,
ili nesto vise,
nadculno?

U vreme uzorno iz nehata nice
jutarnja spoznaja.

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Put Pustinjske lisice

2007-12-13T04:06:00.000-08:00

Tunis, 2004. godine

Ovim putem se evakuisao Erwin Johannes Eugen Rommel, Nemački general, poznat kao Pustinjska lisica. Krs i lom, a plus toga i pustinja. Pa ipak, ambijent je izuzetno zanimljiv. I sam pojam puta je inspirativan. Putnici prolaze, putevi ostaju. Dok ne urastu u neku vegetaciju. Ovde gde nema vegetacije, zatrpa ih kad-tad pescana prasina. A na kraju sve prekrije zaborav. I putnike i put. Ostaje samo ideja puta.

Citulja

Hej, masino za prijem oglasa
zapisi sledecu poruku:

nas dragi i nikad prezaljeni
brat, otac i drug,
vodja, ideja, fikcija, potpora,
laz, san, proizvod, bezveze, les

put

napustio nas je zauvek
u nekom odredjenom casu,
ili ga nikada nije ni bilo,
ili je jos uvek tu,
ili je otisao gde je uvek i bio,
ali mi nestajemo, ili mi mozda nismo
postojali,
a da se to ispoljilo u trenu
ili u kontinuitetu;
o vremenu sahrane ne mozemo da kazemo
bilo sta,
jos uvek nismo nacisto
da li ga je ikada bilo
i, ako jeste, da li je umro,
sta je za njime ostalo u slucaju smrti
i kako postupiti sa tim ostacima,
a mozda nije ostalo nista,
mozda je samo otisao negde,
dok mi, nesposobni da ga pronadjemo
stojimo na bespucu,
zadovoljni jer smo mi rekli sebi
da smo tamo gde bi trebalo da se bude;

a ako zacutim i
budem li prestao da mislim,
samo li dozvolim onome u sebi,
bicu,
da probije opnu konacnosti
videcu ga i videcu sebe, jednake
sablast sto bese i nema je i ne bese
i nikada ponovo necu moci da progovorim,
zato je nemoguce da znam
i da vam kazem istinu.

Hej, masino, u potpisu stavi ozaloscene
mnogobrojne zrtve
monstrumne barabe mrtve.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Cekajuci brodoa

2007-12-12T02:57:00.000-08:00

Luka na Santoriniju, Grcka, 2007. godine

Zora je bila u ciku (dakle, ciknula mi zora).

Jos po mraku smo se spustili iz nasog hotela niz strme strane,
nalik na one Petrovacke.

Iz baste kafane koja jos nije pocela da radi posmatrao sam kako po toj strani idu farovi mnogobrojnih autobusa. Luka je mala, ali je sigurno preko 50 autobusa stiglo. Razlog je dolazak tri ogromna kruzera.

Nas brod za Krit je stigao sa novim danom. Idemo na pucinu. Na zalost ovde nisam zapazio bas da ima galebova, ali je na brodu bilo dokonih mornara pa sam se setio Bodlera, "Albatrosa" i pesnika.

Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Sarl Pjer Bodler

Sve cari zime na jednom mestu

2007-12-11T03:23:00.000-08:00

Bife "Tor", Kopaonik (iznad "Masinca"), 2004. godina

Jeste da mi je skijanje omiljeni sport, ali nije samo to. Nadju se tu i druga zadovoljstva.

Zimska pesma

Zima, zima, - e pa sta je,
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima, - pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Visen onde navejo je
Citav bedem, citav breg.

A sta moze zima meni,
Sta mi moze, sta mi sme?!
Nek mi nosic pocrveni,
Eto to je, to je sve!

Seka Zorka, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad cemo se zagrejati,
Cucni samo na taj led!

Gle sad zive zeleznice,
To je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
Nas je sada ceo svet!

Jovan Jovanovic Zmaj

Silazak na krov

2007-12-10T04:15:00.000-08:00

Ia, Santorini, Grcka 2007. godine

Na Santoriniju je kultni dogadjaj zalazak Sunca. Od svih gradova najposeceniji je Ia. Svi prospekti i drugi propagandni materijali iz Grcke imaju fotografiju vetrenjace i crkve sa ovog ostrva.

Teren je potpuno strm, tako da je svaka sledeca ulica iznad krovova prethodne. Da mi ne bi smetala guzva sisao sam na krov najblize kuce i odande snimao zalazak.

Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Grobnice nisu mesto smrti vec vecnog zivota

2007-12-09T03:16:00.000-08:00

Grognica Tutmesa II, Dolina kraljeva, Zapadna obala Nila, Luksor, Egipat, 2003. godine

Jos jednom sam ovde, u grobnici Tutmesa II, osetio smisao staroegipatskog nacina razmisljanja. Grobnice nisu gradjene kao mesto smrti, vec kao mesto vecitog zivota. Zbog toga su gradjene sa mnogo paznje, a i potpuni luksuz i konfor su obezbedjeni za veciti zivot faraona. Blago koje je sahranjivano u grobnici zajedno sa vladarom je i razlog zasto su one uglavnom sve bile opljackane. Pretpostavlja se da su opljackane neposredno nakon sahrane vladara i da su to najverovatnije radili radnici na izgradnji, koji su i znali raspored prostorija. Bilo kako bilo, grobnice ne treba doziveti kao mesto koje je posveceno smrti, vec kao mesto koje velica zivot i vecitost. Bez nekog dubljeg ulazenja u ovu temu kao prilog navodim stihove Mike Antica, naseg Vranjanca, koji je zaboravio svoje korene...

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antic

Memnonovi kolosi

2007-12-08T02:12:00.000-08:00

Memnonovi kolosi, Luksor, zapadna obala Nila, Egipat, 2003. godine

Arheoloska prestonica sveta je svakako Luksor (nekada Teba). Ovde je najvise faraonskih dinastija imalo svoj presto, tu su najveci hramovi starog Egipta i najveci broj faraonskih grobnica. Memnonovi kolosi su ostaci velelepnog hrama. Hram je kasnije porusen da bi se od istog materijala sagradio drugi hram. Taj materijalni element je odredio sudbinu mnogih gradjevina ovde, gde je malo materijala u blizini. Ipak, ostala su dva kolosa. Kroz rupe i pukotine na kolosima stalno duva neki vetric, pa se stalno cuje i neki zvuk. Ovaj zvuk je davao posebnu misticnost ovim kolosima, izazivajuci strah kod ljudi.

Postoji medjutim na nekim mestima na svetu nesto specijalno, nesto sto se oseti u atmosferi. Jednostavno, gradjevine se sagrade i nestanu. Nesto specijalno na tim tackama na zemlji ostaje. Ali sta?

Svetiliste

Boja njihove odece je bledela
od crne ka beloj
to je mesto postalo svetiliste
dok su prvih godina porodice dolazile u crnini
kasnije je boja njihove odece osvetljavala
ozivljavala
prvi nagovestaj tople crvene
i zute
kao hodocasce
sa generacijama koje dolaze
igranje u travi pred prolece
sa loptama
magicno privuceni bas tim neuglednim delom ceste
posle podnevna ozelenela lipa i miris tisine
tiho
tiho
uz ciku dece i setnju roditelja
pravi razlog postade nevazan
uspomena se pretvarala
u nesvesno privlacenje tom kraju

Z.Rosic

(jedno kuce)

2007-12-07T00:09:00.000-08:00

Na putu Vranje - Nis, 2007. godine

Ovde je skoro pa kao kod Majakovskog, Sladjana, Biljana, ja i Ford (jedno kuce), ali je prostor jos manji od 20 kvadrata.

Ford je na izlozbi u Vranju osvojio trece mesto i kao da zna da je mnogo vazan. To mu se vidi u izrazu lica. Ti psi su cudo. Oni mnogo dobro osecaju, jedino sto ne umeju da govore.

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

Vladimir Majakovski

Panica

2007-12-06T01:51:00.001-08:00

Vrh Panica, Vlaske planine, Srbija, 2006. godine

Jos jedna cuka na koju sam se peo. Ova se zove Panica i ni po cemu nije posebna u odnosu na druge, nije ni potrebno da bude posebna. Pogled je divan, pruza se u beskraj. Setio sam se nekih svojih stihova, koje sam u ovom ambijentu doziveo jos jace nego u nekoj zagusljivoj prostoriji.

Koncerto groso

Dirigent stoji,
posmatra polja:
odlazi pogled
u nepoznato...

Dirigent cuti;
usne mu drhte.
Kroz vene bruji
zvuk pastorala.

Potajno sumnja
(oci mu vlazne)
to oko njega
da li postoji?

Pita se zanet:
"sta su to cula?
Koje bi od njih
spoznalo svemir?"

Postoje misli;
necega ima...
saznanje ovo
budi mu nadu.

Dirigent pruza
ruke ka nebu;
beskraj izvodi
koncerto groso!

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Da li su patike "Najke" ili "Nike"?

2007-12-05T13:06:00.000-08:00

Efes, Turska, 2002. godine

U Efesu sam najzad pao u zagrljaj boginje pobede Nike. Jedna velika kompanija koja se bavi proizvodnjem sportske opreme nazvala se po ovoj boginji. Zbog nepravilnog izgovora u Engleskom jeziku ta kompanija se naziva Najk, a za svoj amblem su uzeli upravo sa ovog spomenika nabor sa haljine boginje. Cesto se sa podsmehom koristi fraza "Nike patike" da bi se ismejao neko ko slabo govori Engleski jezik. Medjutim, stvari stoje zapravo obrnuto. Nije se boginja zvala Najk, vec Nike. Mnogo pravilnije govore oni koji kazu Nike patike nego oni koji kazu Najk patike.

Kob LIX

Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi pobednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mi rece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece pobedi?"
M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Srebrna Luna

2007-12-04T13:03:00.000-08:00

Brod "Silver moon", Nil, Egipat, 2003. godine

Nilom smo krstarili na brodu "Silver moon", sto znaci Srebrni Mesec. Posto smo u Kom Ombu obisli hram posvecen bogovima Horusu i Sobeku, od kojih je prvi u obliku ptice, a drugi u obliku krokodila, na brodu nas je cekala vecera i zabava nakon toga. Brod smo delili sa grupom iz Spanije. Sve je nekako doslo na svoje mesto: Srebrna Luna i ova mirna pustinjska reka, Spanjolke u plesu, Luna na nebu i njen odsjaj u Nilu.

Steta je sto nisu recitovale Lorku. A mozda i jesu, ali na Spanskom jeziku, tako da to i ne prepoznam. Nisam ni ja njima recitovao Lorku, a mogao sam onaj "Polumesec", cije je otelovljenje bilo ovo vece. Mozda je i trebalo da to uradim, mozda bi poznale po ritmu...

Polumesec

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

Federiko Garsija Lorka

Na nebu je bilo mnogo "Horusa" i u neskladnom horu su se oglasavali. U reci nije bilo ni jednog "Sobeka", a zeleo sam da ih vidim. Poj "Horusa" je dozivao zenke na parenje. Asuanska brana je presekla Nil i osudila "Sobeke" nizvodno od Asuana na propast, nemocne da se probiju do gornjeg toka i obave svetu obavezu razmnozavanja, pa ih je u donjem toku nestalo. Luna, onako srebrnkasta, bila je i na nebu i u Nilu. Da li ikada i ona pozeli da vodi ljubav, makar sa odrazom svog lika u reci? Mi sa zurke smo se razisli kasno, kasno, a ljubavni zov je uputio svako svojoj dragani. Valjda ga je tamo i celo vece slao.

Ka Brankovom grobu

2007-12-02T23:32:00.000-08:00

Fruskogorski maraton, 2004. godina

Fruskogorski maraton vecinom svojih staza vodi preko Strazilova i Brankovog groba. Ovaj deo puta je jedan od najnapornijih, mada i najkracih deonica. Po blatu kakvo je bilo, to je bila malte ne i prava jedna avantura. Klizalo se i padalo u blato, a na strmim delovima smo se bukvalno i za travke hvatali da ne bi otklizali niz klizave strane brda.

Bez obzira na to glavno uzbudjenje je bilo zbog dolaska na grob Branka Radicevica. Zbog svoje bolesti i rane smrti ostavio je za sobom sliku bolesnog coveka, sliku smrti i zalosti. Medjutim, sem te pesme "Kad mlidijah umreti" svo ostalo stvaralastvo mu je bilo puno zivota. Toliko puno da se mnoge od njegovih pesama u narodu smatraju narodnim, toliko su ispevane i prihvacene.

Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Branko Radicevic

Mali Karaman

2007-12-01T00:36:00.000-08:00

Mali Karaman, Kopaonik, 2005. godina

Skijanje je moj najdrazi sport. Neverovatno da neko moze toliko nesto da voli, a da nema pojma sa tim. Toliko znam da skijam da mogu da prodjem svaku stazu, sporije ili brze. Ali umem u tome da maksimalno uzivam. Tako je bilo i nekog februarskog dana 2005. godine. Na vrhu Malog Karamana sam zastao da pojedem sendvic i popijem limenku piva, pa idemo dalje.

Februar

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica,
koja cuti

Al kad svih sneznih brda sa obronka
vidjah svetlost,
tada htiah ljud'ma dole,
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kazu: vole.

Provedemo zajedno noci.
Potom zurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas jos 'zbogom' salje.

Nekad, kad sam vec daleko,
tad se moja pesma cesto njima vraca.
Neki od njih rodjena su moja braca.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su sume
i svi puti.
Sve okolo bela prica, koja cuti.

Jela Spiridonovic Savic

Mi volimo pivo pred zadrugu

2007-11-30T01:55:00.000-08:00

Selo Stogazovac kod Knjazevca, 2003. godine

Jedan od neponovljivih dozivljaja u zivotu je svakako pivo pred "zadrugu", kako se kaze u nasim krajevima. To je nesto kao sto je bilo u antickom svetu sakupljanje na agori. Uz pivo se poorati, a orati se o svemu i svacemu, od dogovaranja oko poljskih poslova do vrhunske politike i mistike. Naravno sve je to puno humoraa, a tranzistorce samo "pici" onu muziku koju inace ne bih slusao u drugim prilikama ni slucajno.

Moram da priznam da bi mi vise godila "Stela", ali za ovaj ambijent ne postoje bolje pive od "Crvenog Zajecarca", mada bi i "Deda Jagodinac" mogao da se uklopi, ali malo zapadnije, oko Morave.

U nasoj poeziji ima mnogo divnih stihova o vinu, ali se pivo ne pominje bas preterano. Nekako, nije bas poetski. Ili, barem za neke generacije nije tako bilo. Ako listate rok stihove, naci cete ga mnogo vise. Ipak od svih pesama posebno se odvaja jedna, himna svih pivopija. Ne znam autora stihova, koliko je pesma prihvacena od mladjih generacija, verovatno je treba smatrati i narodnom. Inace ovu pesmu pevaju "Direktori". Naravno, "Volimo pivo".

Volimo pivo

Kada pijem pivo ponosito stojim,
posle sedme flase prestajem da brojim,
Lekar mi je reko da prestanem da pijem,
ma nisam mogo da se smirim..poceh da ga bilem.

Picu pivo i na nebu jer to je divota,
bicu veran pivu do kraja zivota,
Sveti Petre eto mene skoro cu ti doci,
sidji dole, sacekaj me, peske necu moci.

Jetra mi je propala
Imam cir na crevu
Kamen je u bubregu
Jebem li mu kevu

U ekipi mojoj isto dripci kao ja,
Prodali bi kevu za gajbu piva,
Pamet ce izgubiti u jecmu i u hmelju,
ali ipak oni slozno pevaju.....

...mi volimo pivo i pivo voli nas!

O pustinji, o putu, oazi, poplavi, Kartagini...

2007-11-29T01:06:00.000-08:00

Pustinja Sahara, Tunis, 2004. godine

Stajali smo sred pustinje. Na vidiku je bio samo pesak. I horizont.
- Izgubili smo se. Ovde je bespuce. Ne postoji ni jedan put koliko god sirok bio horizont oko nas.
- Izgubili smo se, ali puteva ima bezbroj. Na ma koju stranu da krenemo, put je pred nama. Ni u kom pravcu prepreka nema, a ma gde da se krene, put vodi za negde.
- Izgubili smo se. Puteva ima bezbroj, ali samo je jedan put pravi, put koji vodi do cilja. Svi drugi putevi su stranputice.
- Na pravom smo putu, ma gde da podjemo. Ne postoji drugi put osim puta kojim nosimo svoje lice svuda sa sobom. Ma gde da krenemo, na tom smo putu od rodjenja do smrti.

Moj dozivljaj pustinje je bio prilicno nekarakteristican. Nakon sto smo jahali kamile i obisli okamenjene dine i slana jezera, smestili smo se u hotelu u oazi Nefta. Divan suncan dan je presao u spektakularno vece. Na nedogledu pustinje su sa svih strana sevale munje. Ni najlepsi vatromet ne moze da se uporedi sa ovim nebeskim spektaklom, propracenim strahovitim praskom gromova.

Razgledali smo nekakav muzej, istorija Tunisa od pracoveka do danas. Posebnu paznju su mi privukli Fenicani, grad Kartagina i Onaj Koga Voli Bog Baal, na fenicanskom jeziku Hanibal. Setio sam se stihova "Sto bi se dogodilo da su zaorali Rim kao sto su slali stoku da pase nad Kartagom?". Ovi stihovi su mi bili do posete Kartagini neprestano u glavi. Da li bi istorija covecanstva bila ista?

Ujutru smo sisli u restoran na dorucak. Cekalo nas je iznenadjenje. U sred pustinje smo bili poplavljeni! I tako je bilo celo prepodne. Trasa kojom je prolazio reli Pariz - Dakar pod vodom! Mozda su mogli da nas zadrze kao vraceve, mozda
bi od zute pustinje stvorili nepreglednu zelenu oazu? Kao sto je nekad ovo bila jedna od najvecih zitnica sveta. Nisam doziveo pustinju na pravi nacin, ali je ovakav dozivljaj mozda jos dragocenijii.

Jane

pitao sam jane za bizant
nije znala
samo je gledala kao da sluti
teski pokrov kamenih vjekova
zid placa
krv
i stoicku crtu na licima andjela
i plamen
i radjanje
i smrt
znam da je to osjetila
vidio sam odsjaj iza njenih ledja
rekla je
mozda sve pocinje bez valjanog razloga
mozda sve pocinje iz plavog
zvuk sjeciva dok vibrira
ili pjesma
s one strane dozivljenog
mozda celik
i to samo za trenutak pod svjetlom
kad zablista
mozda ti se svidja da budes tinta
mozda ti se svidja da budes slavan
to nikad neces saznati honey
pustio sam da me uzme sebi
jer sam stvarno cuo pjesmu oklopnika
i udarce od kojih pucaju kosti
i krikova
i metez
i sjecu roblja bez imena
i koliko god izgleda glupo
znao sam da se omca steze oko carskog vrata
i da novi kalif vec sasjeda na mokrim jastucima
iznad prijestola
rekla je
sto bi se dogodilo da su zaorali rim
kao sto su slali stoku
da pase nad kartagom
ili
da otrgnes jednu vlas za spas vrste
da li bi to uradio honey
ili
da si ohol
pa da te bogovi provedu kroz devet svjetova
a onda te vrate ugasenog
kao mrtvu haringu
zar bi to zelio honey

Branimir Stulic Dzoni

Nedostaju morski plodovi u kosi da bih bio skoro kao Neptun

2007-11-27T23:37:00.000-08:00

Meseceve planine, Stara Matmata, Tunis, 2004. godine

Auto-portret

Koracam zemljom u smesnoj odeci
vise Bogu no coveku slican.
Pogled mi blag; celo strogo.
Umem i da letim!
Smesno,
to orlovi samo znaju.

M.M.Nam, zbirka pesama "Gospodjici"

Na Tremu

2007-11-27T07:04:00.000-08:00

Trem, Srbija, 2006. godine

Vrh planine moze da bude zelja da se covek izdigne sto vise iznad ostalih, a moze biti i zelja da se sto vise priblizi vasioni i Bogu. Moze takodje izazov izlaska na vrh da bude samo zelja da se krepe telo i volja. A sto moze covek, moze i pas. Ne znam koji izazov privlaci psa na vrh. Ovde nas je sve povezala ljubav i vernost. Coveka prema coveku i psa prema coveku. I coveka prema psu.

Divni su stihovi Daneta Stojiljkovica, koji je opisao gotovo metafizicku nit izmedju pesaka i psa, tanku nit zivota.

Planina

Po najvecem snegu
u jednoj planini
putnik se hrabri
lavezom psa
koji laje
iza treceg brda
i drzi ga
kao pupcana vrpca

Po najvecem snegu
u jednoj planini
sta bi radio putnik
da nije
tog seoskog dzukca

Dane Stojiljkovic

Asuan

2007-11-26T02:52:00.000-08:00

Asuan, Egipat, 2003. godine

Ovaj polozaj nije oponasanje saobracajca. Kao i ona krila na stubu bandere, tako je i sve u tom polozaju u Asuanu u cast boginje Izis. Tako sam i ja u njenu cast rasirio svoja krila - svoje ruke.

U Egiptu, bivsoj Engleskoj koloniji, bez problema komunicirate sa mestanima na Engleskom jeziku. U Asuanu sam se iznenadio. Komunikacija sa mestanima je bila mnogo jednostavnija na Ruskom jeziku. Zasko? Pa veliku Asuansku branu su gradili Rusi, a gradnja je trajala dovoljno da mestani nauce dobro Ruski jezik.

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste! -

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Novogodisnji maskenbal kao maskenbal zivota

2007-11-11T12:10:00.000-08:00

Nis, kuca pesnika M.M.Nama, Nova 2006. godina

Maske

Zapravo savrsen
nije mogao da shvati prostotu prizraka,
vec samo da joj se divi...
ali bio je necujan,
nevidljiv,
bezoblican,
bez mogucnosti bilo kakve komunikacije.
Morao je da prihvati masku
sacinjenu od sveta prizraka.
(A tamo su govorili da je novo bice
postalo.)

Maske su volele
i bile su voljene;
nekad su plakale,
nekad govorile,
nekad se smesile, nekad se ljutile.
Ovde smo svi imali maske
i samo po njima smo se raspoznavali.
Maske su bile nesavrsene,
ali su postepeno zadobijale vlast
nad savrsenim bicima koja ih nose.

Ovde smo svi kad-tad poverovali
da smo maske,
zaboravljajuci svoju savrsenu prirodu.

Maske su se grlile
grcile u strasti
i opijale svesna bica,
razmnozavajuci se.

Vreme je prolazilo...

Nakon mnogo godina maske su starile
i propadale,
a mi smo bili isti kao prvog dana.

A kada je shvatio prevaru,
skinuo je masku
i vratio se svetu savrsenom.
Dugo smo, dugo nad maskom plakali
puni ljubavi,
verujuci da placemo nad njegovim uzglavljem.

M.M.Nam, zbirka pesama "Snovi"

Maraton i zivot imaju isti algoritam

2007-11-10T04:53:00.000-08:00

Popovica, Fruska gora kod Novog Sada, 2004. godine

Vece pre Fruskogorskog maratona spavali smo u nekim velikim vojnim satorima. Celog dana i cele noci se rasipala kisa. Uslovi su bili ocajni. Kako je bilo kada je krenulo? Uzasno! Nikada klizavije i nikada gore gmacanje u blatu. Pa ipak, shvatio sam da maraton u mnogo cemu podseca na zivot. U cemu? Samo ko dodje i predje neku od staza shvatice to. Sto gore vreme, to bolje shvatanje.

Nisam ultramaratonac. Uvek kada sam isao na maraton presao sam stazu od 33 km. A uvek sam kretao na 101 km. Znam da verovatno nikad necu da ih predjem, ali cu uvek da krecem sa planom da savladam ultramaraton.

Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.

M.M.Nam, zbirka pasama "Kob"

Vecera ispod piramida

2007-11-08T23:16:00.000-08:00

Giza, Kairo, Egipat, 2003. godine

Nije imalo vina, ni bilo kog alkoholnog pica. Cak nije bilo ni "Stele". A lakse bi mi bilo da je bila tu. Hrana je bila odlicna, ali uz neke sokice. Ipak je najlepsi bio ambijent zalazeceg Sunca, tu odmah iza velikih piramida.

Postoji izreka da se ceo svet plasi vremena, samo se vreme plasi piramida. Na divno cudan nacin na ovom mestu se oseti istinitost te izreke. Ali, uspes li da se na ovom mestu ne uplasis vremena, a da ti misli nisu bile otsutne, na dobrom si putu, na putu bogova. Jos da se ne uplasis bogova.

Kob LI

Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.

M.M.Nam, zbirka pesama "Kob"

Najstarija piramida u Egiptu

2007-11-06T22:35:00.000-08:00

Dzoserova piramida, Sakara, Egipat, 2003. godine

Najstarija piramida, Dzoserova piramida, nalazi se u Sakari, u okviru Dzoserovog ceremonijalnog centra. Tu se nalaze i neke gradjevine, koje predstavljaju prve gradjevine te civilizacije od cvrstog materijala, zidane bez ikakvog iskustva! I danas izgledaju veoma solidno, a stare su 5000 godina. Izgledaju novije od nekih nasih zgrada starih tek 50 godina.

U ovom kompleksu sve je kao u periodu pre 5000 godina. Oseca se duh tog vremena, vladari Donjeg i Gornjeg Egipta i danas kao da stoje u svojim nisama, sa figurama svojih bozanstava, kao da ce Dzoser svaki cas da se pojavi, a mi smo u masi naroda koji i danas u velikom broju odaje priznanje faraonu Dzoseru i njegovom genijalnom arhitekti Inhotepu. A mozda odajemo priznanje onome ko se izmigoljio iz toka vremena i ceo ovaj kompleks izbacio iz tog toka. Mozda je kompleks tako i sagradjen sa idejom vecitosti, tako prisutnoj u staroj civilizaciji Egipta. Ili je to mozda nesto sto su pesnici opevali onda kada su bili najjaci, kao ono Disovo "mrtvo vreme s istorijom dana".

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Vladislav Petković Dis

Najvisi vrh Balkana

2007-11-06T03:10:00.000-08:00

Musala, Rila, Bugarska, 2006. godine

Na najvisoj tacki Balkana, gledajuci i ispod i oko sebe, osetio sam da pripadam tom Balkanu, da sam Balkanac. I svi ovi drugi Balkanci su Balkanci. Bilo je tu i nekih trecih, ali oni nisu Balkanci. A mi Srbi, ovi Bugari i neki Grci koji su tu bili, mi jesmo Balkanci i sve kao rod rodjeni. I jako bih se uvredio da mi neko kaze da nisam Balkanac i sve sam ono sto pojam Balkanac podrazumeva. Moja Balkanska sklonost umetnosti i filozofiji, etici i estetici, ono sto je kasnije pokusala da imitira Evropa, nazivajuci to svojim Evropskim duhom, to smo mi, to je Balkanski duh. I ono sto oni nisu nikada mogli da bidi, pa ga nazvali primitivnim, a to je zapravo prirodno, i to smo mi Balkanci.

BALKANAC

Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog coveka po jednoga
imaju ga drumovi i polja, apsane i skole,
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje, i radjanje, i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju, vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede, govori i oblaci,
a mi kad govorimo, vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas, zbilja, u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimovic

S' vetrom u lice

2007-11-05T10:46:00.000-08:00

Na putu za Santorini, Kritsko more, Grcka, 2007. godine

Kada sam video ovu fotografiju, odmah mi je pao na pamet stih "S' vetrom u lice...". A dok sam plovio na palubi pevao sam od EKV pesmu "Voda".

Iskreno, sto se tice Milana, uvek sam mnogo vise cenio njegovu muziku nego stihove. I kada sam trazio stihove sa njihovih albuma, svi moji favoriti su otpali, jer je te stihove pisao neko drugi. Dok nije na red dosla "Voda".

Voda

Pusti neka voda nosi u zaborav
Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
i ugriz na usni sto kaze, tu je nekad bio okean
Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve

Milan Mladenovic

Kraj potoka na Rili

2007-11-04T05:52:00.000-08:00

Rila, Bugarska, 2006. godine

Ovo je samo trenutak odmora, dan pre osvajanja najviseg vrha Balkana - Musale, koji se nalazi na Rili. Na ovako divnom mestu nije uspelo da mi pokvari raspolozenje ni to sto smo narucili dva piva, a konobarica nam je donela samo jedno, uz obrazlozenje da je pivo nestalo. Cudni neki ljudi, ne vole da zarade.

Pa ipak, za nepunih sest meseci nakon toga, Bugarska je usla u Evropsku uniju. Prisustvovao sam i tom dogadjaju, ali o tom potom.

Mediteran u meni

2007-11-03T01:00:00.000-07:00

Mediteran, Aleksandrija, rt Faros, Egipat, 2003. godine

Na ovom mestu je nekada bilo svetsko cudo, svetionik na Farosu. Od njega nije ostalo nista, jer je potpuno unisten u prirodnoj katastrofi - razornom potresu. Na rtu se sada nalazi malo utvrdjenje. Umesto svetlosti - zidine. Umesto pomoci da dodjete bezbedno - prepreka da nikako ne dodjete.

Kazu da je svetlost sa Farosa bila toliko inpresivna da su Arapi, videvsi je, po uzoru na ovaj svetionik napravili prvo minare na dzamiji, da ih nebeska svetlost obasjava sa njega. Naravno, farovi na automobilu svoje ime duguju svetioniku na Farosu.

Ovde sam se prvi put u zivotu susreo sa Mediteranom. Zadrzavanje nije bilo predvidjeno, tako da sam izuo sandale i nogama ugazio ovo ogromno more. Trenutak nakon ove fotografije zapljusnuo me je veliki talas. Ja nisam usao u Mediteran, ali je Mediteran usao u mene. Nisam imao rezervnu garderobu, ali po vrucem novembarskom danu brzo sam se osusio.

NA OBALI ZESTINE

Sacekaj me na obali zestine
ne dozvoli da mi talas istine
ovlazi usijani horizont,
ne daj da mi se rasplinu iluzije
kao sareni mehurici sapunice.
Zatvoren u tvom krugu
u prethodnici saljem leptire
da sakupe nektar sa mednih cvetova.
Cekam te na zacaranom uzvisenju
priblizi se
prosetaj niz moje magnetno polje
zastiti me
u borbi do izmagljenja.
Zoran Stosic, zbirka pesama "Neces otici"

Caj na krovu

2007-11-02T04:20:00.000-07:00

Caj na krovu Muzeja Dar Essid, Sus, Tunis, 2004. godine

U Tunisu, na krovu Muzeja Dar Essid u Susu, sa pogledom na Mediteran i guzvu u Medini, pili smo neki caj sa grancicama od nane. U jednom trenutku se zaculo pevanje sa svih okolnih dzamija. Tada sam prvi put osetio duh islama. Ceo deo sveta gde je prisutan islam je pesmom povezan u jednu jedinstvenu mrezu...

Ali biljke! Najveca mreza na svetu je mreza u koju su povezane biljke svojim korenima i, pre svega, idejom fotosinteze, svuda na svetu, pa cak i ovde, u pustinji. I dok smo pili ovaj slatki caj sa grancicom nane, ta grancica nam je donela deo Afrike, Arktika, Okeanije, Amazonije...

Zazvonio je mobilni. Ma kakav roming? Slaba je to mreza...

Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate
i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči
izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim
kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša
ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između
minerala u kome nikada nije noć, gde
sunce ne zalazi, gde je simetrija
stalna i našega srca
Ona rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
se da ne bude više mrtve stvarnosti
nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima
prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega
sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji
je dan imitacija nevidljivog sunca
Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav
Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše
je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
konkretnu u dubinama dana
Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
im vrt
Približavam im svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren
Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
sanja istinski san
Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

Branko Miljkovic, ciklus "Pohvale"

A sad malo ruralnosti

2007-11-01T02:13:00.000-07:00

Fotografija sa mestaninom, Radikina bara, 2005. godina

DOMACI VETAR

Stalno sanjam
kako podizemo
neku kucu
na obzorju
na istocnoj strani
Dubova
Moj Otac
ustaje iz groba
samo zbog toga
Moja Majka
kao senka
osusenog drveta
sprema rucak
pod vedrim nebom
Ja pravim blato
gazeci ga nogama
do kolena
nosim ga na rukama
kao majka dete
na njedrima
Ona sa osmehom
na licu
ja sa trnom
u oku
okliznem se
pa idem
na kolenima
bacim glavu
preko ramena
vidim
nema Mog Oca
vidim
nema senka
Moje Majke
vidim
ptica
izlete iz kuce
kroz koju
domaci vetar duva
Dane Stojiljkovic

"Stela" - ljubav na prvi cug

2007-10-31T03:30:00.000-07:00

Hotel "Palestina" - Montaza vrtovi, Aleksandrija, 2003. godine

Na ovoj predivnoj terasi sam se prvi put susreo sa "Stelom". Ostavila je na mene nezaboravni utisak. Bilo ih je nekoliko u Egiptu, ali je "Stela" nesto neuporedivo. I dan danas bih svakome ko mi ponudi "Stelu" dao u zamenu "Haineken".

Montaza vrtovi - Aleksandrija

2007-10-30T15:20:00.001-07:00

Montaza vrtvi, Aleksandruja, Egipat, Mediteran, 2003. godine

Tko to tamo pjeva

Kamo dalje rodjace
iz pijeska vire krunisane glave
sto to rade
prde u prasinu
cini mi se rodjace
da je standard pokvario ljude
jedu govna i sanjare
bit ce bolje rodjace
skini medalje i napuni sale
ulici trofeja ponestaje snage
ostavljene djevojke
narkomani i bludnice
uzdaju se u tebe
blindirani brodovi
vozili me na cetiri strane
zbilja sam bio dosljedan
i velikodusan rodjace
raspolagati tudjom mukom
nije mala zajebancija

Branimir Stulic Dzoni

Montaza vrtovi su letnja rezidencija poslednjeg monarha Egipta.

Fotografije pesnika

2007-10-29T05:49:00.001-07:00

Zabava na brodu, Egejsko more, Kusadasi, Turska, 2002. godine

Od danas ce na blogu da budu objavljene neke od meni posebno dragih fotografija. Neke od njih ce biti propracene i odgovarajucim stihovima, bilo mojim, bilo nekog drugog pesnika.

Ples neznanca

Sinoc je pocela i, evo, jos pada,
uz prozor sedim budan;
osecam da je ovo zivot kraj jave.
Izmedju simetricno zidanih zgrada
gledam u prizore pored snova.
Neznanac plese u gluvo doba noci
po kisi, uz sjaj munje i prasak gromova.
Trenutak tako uzaludan
u ovom mraku i hladnoci;
pir korena, stabla i lista trave...

Ko je upalio svetlo u stanu preko puta
i kakvi su mu motivi?
Cudi me da osim mene jos neko ne spava...
Da li i on vidi ples neznanca u tami?
Neznanac neumorno slusa necujne akorde,
udovi mu opusteni, glava nagnuta,
ples je njegov pokoravanje smrti, udvaranje dami
pokreti su odusak naravi gorde...
Jednako tece vegetacioni podsmesljivi
pir stabala, cveca, korova i trava...

Da li je ples groteska ili sustina?
(Sve sto me osvoji vuce me u apsolutno;
i bez moga znanja prolazilo je vreme...)
U vlaznoj zemlji nabreknuce seme,
premda nije ulozena ratarska vestina
uspesno napreduje flora;
jednostavna pravila smrti i zivota
smesa ugljenika, kiseonika i azota:
gledam ples na kisi. Neznanac precutno
recituje pir trave, semenki i spora.

M.M.Nam, zbirka pesama "Jazz-rock"

Jos jednom "Kob", ali ovog puta cela knjiga

2007-10-28T04:23:00.000-07:00

Miroslav Mitkovic NAM

K O B

Kob I

I videh vojsku svud oko sebe
bezbrojna koplja do neba cak,
oklopi sjajni; srce mi zebe
po zloj mi kobi mirise zrak.

I cuh u trenu:
- vrata su pala!
- O, boze, reci zar zbilja je kraj?
- Zar tvoja ruka kob nam je dala?
- O, boze snage
- milosti daj.

Kob II

Noc prozdire sunca zrake
lobanja je crna, prazna
ispod polja, njive, rake,
kosti, seme, zub, noz, kazna.

Ispod zemlje glava tudja
na ramenu tvom pociva
kao da detesce spava
kao da je opet ziva.

Kob se krije iza tebe
glava kob i srecu sanja;
telo ti je malaksalo
kao da ga zudnja ganja.

Kob III

More krije kob
i ladju potonulu zbog zudnje.

Kamen krije kob
i sjaj zbog zudnje potamneo.

Zemlja krije zlato
zbog zudnje prekopana.

Sreca krije suze
zbog zudnje prolivene.

Zemlja krije kob
i kosti istrulele
zbog zudnje.

Kob IV

Nejasno svetli nesto daleko:
jedna se zudnja istine plasi.
U svom sam mozgu saznao misli
da su varljive mnoge ideje
koje govore u tudje ime.
Cuo sam kob gde prigovara
da je Sunce grejalo planete
jos davno...
Jednu sam naviku losu
odbacio svesno i odlucno.

Kob V

S letom dodje ljubav nova
kroz dim letis putem snova.

Dodje bure, dodje plima,
ode leto, dodje zima.

Ona spava...
ona leti
kroz buru i kroz kisu.

Ti ne letis
ti stojis
i sudbine psece se bojis.

Sad ti letis:
crno tvoje telo i njeno belo
sad se grle.

I ti sada
sa njom padas
kroz tri mora
sve do snova.

Sve do zore gledas more,
a tad...

Ode bure, ode zima i prolece.

Sada drugu ljubis.

Sad je ljubis,
sad je psujes
i od sebe odbacujes.

Jer tako mora biti...

Zbog kobi.

Kob VI

Kob je zla sreca... i zudnja...

Kob VII
                              B.M.

Nasi nokti se zele zariti u meso
Nasi zubi vrat zbog krvi traze
I ako nam krv se s otrovima mesa.

Ljudi su isti
zderu pojedeni;
bezati od maste propast je vecnosti.
Nasa atmosfera prepuna je kobi;
i krv;
i telo...

I jos su ljudi isti;
nasi zubi vrat zbog krvi traze
i ako nam se krv
i kob
s otrovima mesa.

Kob VIII

Featon je taman, delici su prazni
i jos putem zivog nista mrtvo kruzi
o, Boze, planete, Bogovi su mrtvi,
hrapava je tama ove vasione,
pomracenje Sunca, senke u tami
kob, bol i strah
su revolucije nasih planeta
galaksija ima energiju zudnje
zracenja i vakuum i sve se rotira
i kob je miris nase vasione,
staticnost i teznja
i mrak...

Kob IX

Dete provincije
dosavsi na bulevar
pita se
zasto (?)
i dokle (?)
ta buka

da bi se kasnije naviklo
i ne moze
bez nje,
a kob ga salje na drugo mesto
vraca tisini...

Kob X

"Sta mi te je uspavalo,
lepa princezo?
Sumnja,
strah,
nada
ili vreme?"

"Zudnja, lepi prince;
zudnja me je uspavala
kada sam je zagrizla
kob mi trne i danas
umesto zuba
u ustima."

Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.

Kob XII

Pronadji svoju tihu mastu
koju slutis povremeno;
na kraju slike svojih ideja
naci ces krila neke masine
i kob neprimetnu, lenju.
Pronadji svoju tihu utehu
koju uvek zelis;
u placnoj formi skrivenih misli
naci ces jednu opomenu
koju je kob gnusno trovala.

Kob XIII

U prirodi
prapostojanje
vecno tezi necem novom.

Ta tombola vecno ce da traje:
dades dinar,
a deset dobijes
praunuka svojih bices deo.

I za ljude broj je ogranicen
pa makar i planete zobali.

Kob nam noge veze.

Buducnost je enigma.

Sfinga skriva svoje strasti.

Smrt zivi dva zivota,
jer bez smrti nema pokolenja;
smrt je samo tuzna uspomena.

O zivotu deca ce pricati
jer je smrt kob zivota,
kobi,
zudnje
i sezanja
poniklog iz strarnosti.

Smrt coveka zivim drzi covecanstvo.

Nikad nece biti ziva
cela galaksija...
i jos vise
vasiona.

Zbog toga nam treba smrti
koja daje unucima
vazduha
prostora
i hrane.

Kob XIV

Trazim te u vatri, u vinu, u polju,
trazim te u hlebu i soli i repu,
trazim te trazeci put do samog seba
jer trazeci nisa ja sam zalutao,
trazim te jer ne znam kuda se nalazis,
trazim te gde snovi budno nekog traze,
jer si slepe suze ujela za senku...
Znam, um stalon pada, misao se topi,
ali kob me drzi i vuce i gura;
trazim te nad zemljom, na zemlji, u zemlji,
i ako sam u jezgro upao do pupka,
trazim te na negde, trazim te na svuda
trazim te na tamo gde te nikad nema,
trazim te u blatu, u zraku, u boji,
trazim te u smogu, trazim te, ma gde si?
Trazim te, a neznam ni kuda te trazim,
trazim te, a kob sto brani - dozvoljava,
trazim te na rubu tamnoga beskraja
(prilicno je tamna ova vasiona),
trazim te u lavi vulkana sto stari,
trazim te, jer kob mi nalaze da trazim,
trazim te u telu tvome koga nema,
trazim te u leto, u jesen i sutra,
trazim te po tragu sto trazi sloboda,
trazim te i ako mozda ne postojis,
trazim te misleci da ti trazis mene,
trazeci te tako kob sam pronasao.

Kob XV

Sve vise osecam, mada jos nije pocelo

Kob nas juri; trazimo je

kako ja zalosna ta divota

kob nam i smeta i treba

vreme je reciprocno

kob nas cini ovakvima

uzivajmo dok je divno...

kob nas vecno ganja...

Kob XVI

Doslo je vreme:
kob vise ne mose da se odlosi.
Sta se radi kad je znamo,
osedamo
i ocekujemo?
A ona sledi...
Kako su ljudi cudni;
kob ih menja
i postaju drugi...
Sta sve cinimo kad dodjemo do takve
spoznaje?
Kob upravlja nama.
Kob je neunistiva.
Vecna sreca je monotonija i kob.
Kob nam cini srecu.
Sta se to sa nama desi
kada znamo da je kob
tu?...

Kob XVII

Tvoje ruke
muke
u taj su ugradjene kam
tvoje telo
celo
strah
razum
i plam.

Ruke zuljne grade
stvaraju
i brane;
vatra, voda, dim,
pobede i rane...
ruke opet zele
zuljeve
i rade
buducnost je u njim.

Kob ih vara,
mrvi
vreme trud u prah...
Covek dade kosti
da reku premosti;
puna vrele krvi
ruka nasa stvara
i nije nas srtah.

Kob XVIII

Budim se...
osecam nabrekle vene
kojima krv i plamen struje;
opet ista tkiva
i iste kosti
da kob pobede krecu;
jos u telu ima
snage i dima
i vrela je mlada krv,
mladost joj daje boju
miris baruta
i zelju...
pucaju okovi stari
i kidaju se sramni lanci,
dugo smo bili
gospodari gluposti...
na kob krecem
ista slutnja
sad me drzi
ista zelja
sad me ganja...
snaga mladosti je neobuzdana
sva kipi i vri
i moje misli
da kob pobede
krecu...
ali kob se neda
i borba opet traje...
(hoce li biti dovoljno snaga?)

Kob XIX
                              Grad-kob

Divan si grade
nedas kobi da te satre;
covek te menja
i vreme te menja...
Kroz dimnjake toje kob struji;
sve si vislji i siri;
zilama tvojim vecno struji kob...
Cegar - Cele kula - kob;
Logor na Crvenom krstu - Bubanj - kob;
i Mediana - kob,
i Naisus - kob,
i Nis - kob.
Gradjanima svojim kob pobedjujes,
tvrdjava je simbol tvoj;
lobanje sa Cele kule
pokrenuse Srbe
da bi te poslednjeg oslobodili...
Divna si vecna inspiracijo moja
crvena, bela i zuta;
mojim venama ista kob struji
i krv mi u plamen pretvara...
Vecna si meta
i zilama tvojim potencijalna vri kob,
gradjani
gradjevinari
tvoji je gase;
ko Feniks nice grad -
- kob.

Kob XX

Kob nam zelje truje
od njih zudnju stvara
i zaveru kuje
i opet izgara.

Uobrazim tako
da i ja postojim
nastajem polako,
budim se i znojim.

I opet me nema
nestah poput sene
nasta stara tema
ko predstavlja mene?

Kob XXI

Osecam kavez
svuda je kob;
medju zverima sam.
Najpre ti zadaju udarac
brat
otac
i drug,
udarac koji dvaput boli
i jedared pece.
Reci ne stite.
Nazirem tamu, tisinu i kob;
tamu nadjaca bljesak,
tisinu buka,
a kob traje;
kob sami moramo pobediti;
pomocnike nemam
sam sam...
Opet osecam tamu,
zvuk,
miris
i kob...
U kobi je istina.
Najpre su zadali udarac
brat,
otac
i drug,
udarac koji je dvaput boleo
i jedared pece.
Zatim udarac zadaju drugi
udarac koji samom jednom boli.
Zatim te boli i uci kob;
i opet zadaju udarce
koji vise ne bole...

Kob XXII
               Balada o mladosti rodjenoj 1958. god.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...

1958. rodila se jedna generacija,
1958. rodila se jedna armija
1958.,
1958.,
1958. rodila se buducnost,
rodila se radost,
rodila se mladost za baladu.

I jos neznam sta je bilo lepse
detinjstvo
ili decastvo
u "Vojvode Stepe" ...
hvala vam drugari
za trenutke lepe
sve je vec za nama
uspomena stari...

Dobili ste ljubav, smeh, radost, nadu,
1958.
rodila se mladost za baladu.

Rodili se decaci
preuzeli barjak od neke mladosti
i poce detinjstvo iz 1958,
lepo, nezaboravno,
nase su igre
i nase su zelje
i nasi su snovi
zapoceti davno
i jos nedovrseni...

Zajedno smo se prvi put
suprotstavili kobi...
vise nismo decaci;
skinuli smo tog leta poslednji put
kratke pantalone
ostavili ih
i
zbogom detinjstvo
zbogom decastvo...

Rodila se vojska, bedem, sila
1958.
rodila se mladost za baladu.

Telima nasim
pocela je strujati mladost
crvena,
divna
mladost - miris,
mladost - boja,
mladost - muzika;

Mladost nas krece i ganja
i od decaka postaje div.

Popio sam prvu kap
iz case mladosti,
kap koja u meni gori
i plamen mi njen
kao luc
osvetljava put.

Osecam u sebi
mladost,
zelju
i strast;
1958.
rodila se mladost za baladu
krenula putem Sunca
i zvuka,
uzela kuglu zemljinu
i rukama svojim
je menja.

A male iz 1958,
sad su lepse,
sad su sladje
od najsladje case vina;
sad su tople,
sad su meke,
sad su nezne
i usnule;
devojke nase 1958.
devojke za baladu.

Mladost 1958.
poput reke krece
neobuzdana, snazna
i krci svoj put
i prepreke rusi
i ceo svet plavi
mladost za baladu.

Visoko drzimo barjak mladosti
divan,
leprsa...
mladosti - teznjo
uvek si lepa,
uvek si gruba,
pa tiha, pa nezna,
neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari
i hiljade
i milioni
iz 1958.
stvaraju jednu baladu;

Neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari,
stvaraju balade,
balade mladosti
rodjene 1958.

Stvaramo baladu,
menjamo...
ali vreme tece
i jednoga dana
kob ce nam
oduzeti
tebe
mladosti rodjena 1958.,
mladosti rodjena za baladu.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...

Kob XXIII

Livada mirise,
prekrila je trava,
oprale je kise
i usnula spava

Zemlja pije, dise
mekana i zdrava,
trave je pokrise,
mirno pase krava...

I odjednom selo
reka i kob plave
ode blago celo
sem zemlje garave.

Kob selo potopi
sve odnese reka;
al' ko da unisti
zemlju i coveka?

Povukle se vode
ne ostade nista;
opet cevek gradi
srusena ognjista.

Covek opet ore
zemlju; opet stvara,
na celu su bore,
telo se umara...

Izgradise selo
opet ljudski prsti;
sve je ko sto bese
i ljudi su cvrsti.

Samo kob ostade
da seljake prati
dok se bujno polje
kao blago zlati.

Livada mirise
pokrila je trava,
oprale je kise
opet mirno spava...

Kob XXIV

Krvotocima nasim teku krv,
nada,
zelja,
zudnja,
kob;
i jos mnogo toga.

Mozgovima nasim zive misli
starh,
smrt,
kob;
i jos mnogo vise.

Krvotoci i mozgovi nasi nas odredjuju.

Srcima nasim teku ljubav
i toplota;
i nista vise.

Kob XXV

Pesme nam ove Namove
nove stvaraju dileme:
sta su kob, zudnja, secanje,
energija, prostor, vreme...

Slutimo vremena
kroz otkucaj sata;
sati, dani godine
prolecu kao jata.

Ja ta glupa vremena
slutim kroz kretanja razna
drakonsko kretanje - zivot
je fraza, suplja kazna.

Kad pucnjevi vreme dele
trajanja postaju noci;
coveku sto se od sebe brani
udarcem valja pomoci.

Po moci ljudi cene
koga kako krece vreme;
u arhivi svoga mozga
uspomene traze neme...

Unistice vreme
vecnost; zato dani
i postoje; ko bi
kobi reko stani?

Kob XXVI

Trag je kob
polegla na putu.

Umiremo
na trotoarima cistih gradova
kao lipsali psi,
kao i u prljavim gradovima,
kao u cistoj bolnickoj postelji,
kao novorodjeni zecici.

Kob je antipod srece...

Vasionama nasim mislima
hiljadama i milionima
svetlosnih godina
udaljeni su strast
i zudnja.

Kob XXVII

Juce je poginuo neko.
Poznajemo ga po svojim slutnjama.
U svom je telu nosio ljubav,
nadu,
zelju,
kob
i borbu.
Poginuo je na bojistu
ne boreci se;
poginuo je na gubilistu
ne pugubnjen;
poginuo je na stajalistu
stojeci...
poginou je sa snovima
ne sanjanim
poginuo je sa zeljama
poginuo je sa osmehom
neiskrenim.
Mrtva usta nam se smese;
kob smrti daje osmeh.
Juce je poginuo neko
na putevima
neprokrcenim...
Suze su nam tekle mislima;
osetili smo
da ga poznajemo po svojim slutnjama...

Kob XXVIII

Kob vasionama struji
u mislima, obalama i zeljama;
slutnje su na kraju istina
ili laz;
zelje su na kraju uspeh
li poraz;
snovi su na kraju
java ili snovi...
Kob je dilema, zagonetka, enigma...

Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.

Kob XXX

Dala mi se cela,
gresniku,
trazio sam vise.
U tom momentu
nisam hteo
ni umeo da shvatim:
- da je celo jedan
- da ne postoji vise od jedan
- da je i deset
i sto
i hiljadu
i milion
i milijarda
i bezbroj -
- jedan.
Kob od polovine stvara pet...
Nasi su prsti anomalija:
stvorili su deset,
stvorili su sto,
stvorili su hiljadu,
stvorili su milion,
stvorili su milijardu,
stvorili su bezbroj
i izmedju
i jos vise.
U prstima je nasim kob.
Imao sam te,
gresnik,
celu
i hteo sam jos vise:
barem jedan i po,
bar za cetvrt vise,
barem za osminu,
za sesjnaestinu,
pedesetinu i stotinu...
nisam znao da je sve jedan,
da je kob jedan
i sreca jedan
i kob i sreca jedan
i sve da je celina
i celilna - jedan
i nisam te nikada izgubio
jer sad imam kob -
- jedan
celu i zauvek.

Kob XXXI

Sreca-mit nas laza,
stvaraoce
svoje,
da postoji i sama;
enigmu bez kljuca
dokuciti zeli
njen stvaraoc;
da li su sfinge
cuvari kobi
ili srece-mita?;
zar da vecno
covek stvara mit:
duha, boga srecu...
sreca-mit
moze da postoji
samo u mislima;
i ko jos da shvati
vreme, kob i srecu,
covekove misli?...

Kob XXXII

Kob i vreme mislima,
prostranstvom, zudnjom,
nadom, vasionom, strahom,
istinom, mogucnoscu,
zeljom, vizijama,
patnjom, borbom, slikom,
potencijalom,
neiskrenom niti srece,
zivotom, kajanjem,
pakoscu, podloscu,
recima, kamenom,
bolom, krvoprolicem,
godinama, mitovima,
energijom i licnoscu
opija nam grudi,
covecanstvu.

Kob XXXIII

Mi smo hteli nesto novo,
naci srecu, naci snove,
mi smo hteli naci put
koji vodi u mogucnost,
mi smo hteli i buduce
i sadasnje i predjasnje,
postaviti nove nade,
nove borbe i idole,
mi smo hteli naci reku,
mi smo hteli naci svetlost;
lutali smo dugo svetom,
jer smo hteli naci beskraj,
mi smo hteli naci sebe,
trazili smo kroz kob ljubav;
zelje su nam bile lepe,
mi smo hteli progres svetu,
mi smo hteli svet bez lazi,
bez izdaje i podlosti,
mi smo hteli igru, pokret,
mi smo hteli postojanje,
mi smo hteli svima isto
mi smo hteli svima lepo,
a kroz kob smo svasta nasli.

Kob XXXIV

To je stvarnost
koju su mnogi smatrali mastom:
plastika...
otvori prozor, gledaj,
plasticno more nosi nam kob,
i meni, i tom decaku
sto voli buducnost
i XXI vek.
Ali samo malo, malo,
nekada nek dune vetar
i u nase oci
gomila prasinu...

Majko, ubijaju
iz svojih fabrika
polivinil hlorida
i fenol plastida,
majko!
Majko zemljo!
Samo novi zivot
nastace iz toga...
a mi?
Sta cemo raditi u tom vremenu?
Sutra...
ne danas
vec osecamo plastiku...

I dolaze dani kada i coveka
od plastike prave:
kosti, tkiva, oci,
plastika u nama
plastika za zivot...
Majko zemljo,
zar ce ikad neko
plastiku da uzore?

Uporedjujem sebe sa mnogima,
patili su zbog toga
sto je svetom poslo novo...
Ja ne zelim da prestanu
sa tom plastiko,
ali bih voleo da odem,
zapocnem drugi zivot
i sacekam plastiku...

I nasa ljubav postaje plasticna,
preko usana i ruku od plastike
ili bar polaznih sirovina...
Ne ljuti se mala,
ali od tebe bih napravio divnu
plasticnu statuu...
a dalje?

Kad-tad ce proci
materija vasione
kroz nase fabrike plastike,
ako se dotle ne ugusimo,
udavimo i pokopamo
u plastici
i ako je ne izneverimo
nasavsi nesto novo.
Nekada je bila zelja,
a sada je bolest, kob
i stvarnost,
to ne brine nikoga,
oko nas su svet,
buka, nauka, nobelove nagrade,
majka zemlja koju treba sakriti
i pokopati u plastiku
i ona,
kraljica
plastika.
I to ne interesuje nikoga
i nije vazno,
jer nju,
plastiku,
niko od nas nece nadziveti.

Decaci ce se valjati po plastici
i bice cisti
njih to nece boleti
jer nece znati majku zemlju
sakrivenu i udaljenu od toplih
izolovanih i plasticnih gradova.
Mali hommo urbanusi
nece oluji okretati ledja,
igrace se svojim plasticnim igrackama
i vetar nece i njihove oci
gomilati prasinu.

A vetar ce zavijati
i trazice zemlju...

Kob XXXV
                         Opravdanje

Zivot je strah od svoga kraja,
nakon toga nista:
ni ideje, ni vodilje, ni mogucnost...
Prostranstvima hladnih nista
putuje - nista.
Antimaterijama magnetisemo svoje slabosti
stostruko uspaniceni na gorucoj planeti
vatrogasci sumnje...
Ideje su nejasne.
Za svakoga neki epitaf se nadje.
Moguce se skociti u nistavni beskraj
bez pada,
ali sa jasnim posledicama dinamike,
zuto-pliotkim ocima
i necim u dzepu.
Ko spomene ideju zivece vecno
makako...
Kob je na distanci
jalovo definisana hipotetickim glupostima
u okviru javnosti.
Jezgro nas i prima i ne prima,
po nekoj volji.
Uvek idemo danje.
Potencijal se granici zudnjom.
Neznam zasto graditenj ume najbonje da rusi,
cesce tudje delo...
Sve halucinacije su jave na nekoj strani.
Kob se zove opredeljenje...

Kob XXXVI

Prostor crni kao nemogucnost
zna splavove, mostove, brodove
postojan vecito.
Kob jednom zataji: nikad;
nase mozgove gledamo kiberneticki
i gresimo;
podne uzasava najkracom senkom;
lagune mozga su prezne do nekad,
zatim ne;
vecno bi smo hteli...

Kob XXXVII
                        Pohvala postojanju

Ne i tvoje ne su da,
sprecavas se postojeci
i svuda, i beskraj, ali san;
kob ti je perpetuum mobile
kao sto je imenujes svojim nadahnucima
u potencijalu.
Da te nema, nicega nebi bilo
jer nepostojanje postoji nikako,
osim kao nista.
Posle tebe - kob.
Data nam je mogucnost izbora,
a mi postojimo podjednako
u zakonitostima.

Kob XXXVIII

Da nam nije reci bili bi smo nemi,
da nam nije misli ljude nebi znali,
zivot bi bez lazi tekao po semi,
da nam nije zemlje na sta bi smo stali?

Kako bi postali veliki bez pada,
kako bi postali gresnici bez greha,
ko bi nadziveo prolaznost bez rada,
kako bi postali veseli bez smeha?

Kad nestane sunca zenica ce kleti,
kad nestane zelja nestace i snage,
sta ce biti s' pticom sto ne sme da leti,
kad nestane kobi, sta ce reci blage?

Kob XXXIX

Nek ratuju galaksije:
krvava sunca nosice zastave
s' kojih ce sumbol govoriti: izdaja,
dici ce se mracne tmine
i u gardi ratobornoj
niko nece izostati;
borice se postojanja
erengija nece znati
da su mnogi neranjivi;
postici ce kob ciljeve
koje slute raspusteni
mnogobrojni sateliti;
strah ce biti tradicija!

Kob XL

Koreni su nam obamrli
uakopani duboko;
korbac po ledjima -
- zakon fotosinteze.

Sve jednako zapocinje;
drugi kraj je kod ribara;
svetski rat je reciprocan,
drustva prestaju...

Ujela me istina kao
kobra ili zudnja;
ujednacenost nam prigovara da
kob uobrazava idealizam.

Kob XLI

dolaze besane noci;
secamo se neke davne
uspomene:
bila je kobna noc,
elektricitet je govorio ulicama;
bogovi su jecali u strahu;
rodio se beskraj;
harmonije su lebdele;
na nekom kraju bila je uteha;
hladni pogledi su mirovali;
potencijal je ostao potencijalom;
vojske su uzinale;
tramvaji su zamisljali sine i trole;
putnici konduktere;
gospoda su prodala cilindre;
covek je likovao;
videli smo velicinu;
konji su umirali neobuzdano;
tesko je bilo leteti;
obraz se topio;
hrabrost je odrzala moral;
svetlosti su parale nebo;
kob je izlecila cestice;
usijanje je naucilo ptice nuznosti;
nesposobni su propali;
pocela je okupacija;
zivi su polagali racune;
strasni sud nisu najavile trube;
celik je parao srca;
krv je tekla u kanalizaciju;
izvesna kretanja su predstavljala sinusoide;
postao je poremecaj...

Kob XLII

Uobrazavas noc i ideju
kobnu poput tvojeg lica,
neznas da li mnogi smeju
jednostavnost tvojih ptica.

Da li kob da ucuti
kroz vremena nekom znana,
okrutni su nam minuti
velika na mozgu rana.

Moguce je sledovanje
svakome po nekoj frazi,
vestacko je ljudsko znanje;

iz utrobe kad izlazi
covek nema pouzdanje,
tezi vecno snaznoj bazi...

Kob XLIII

Dete je progovorilo: ''mama'',
a ne: ''kob'';
majka je rekla:
''srce mamino'';
poznanici i rodjaci:
''sto je sladak'';
drugi ljudi nista nisu rekli;
nebo je govorilo gromom;
drzava statistikom;
san je opomenuo: ''java'';
bolest sapuce sablasno:
''pobedicu ti strazu'';
buducnost je rekla:
''i ti ces odrasti'';
prostor je rekao:
''evo osvajaca''
beskraj:
''evo nemocnika'';
i kob rece
''kad me nisi recju pomenulo
budi mi uzrok''...

Kob XLIV

Prolazim preznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Rat?!
Reklu su mu hvala
pobednici i pobedjeni,
neutralni su strahovali.
Pocinjena su zverstva,
podvizi i masakri.
Video se karakter.
Cule su se nesvesne reci.
Mnogi su zeleli kraj,
ali ne bilo kakav.
Sukobile su se ideje.
Zaustavila se eksplozija stanovnistva.
Epidemija?!
To nije samo bolest i smrt,
to je nemo?,
to je ocaj,
to je pojacana zelja za otporom,
to je masovno otudjenje,
to je opasnost...
Razum je pobedio sve epidemije.
Epidemija je rat;
biohemiski rat vrste sa vrstom -
- coveka sa mikroorganizmom.
Primorava ljude napretku,
pronalazastvu.
Vanzemaljske sile?!
Covek ih ne poznaje,
ali ih uspesno uobrazava.
Uobrazilja do savrsenstva.
Pometnja puna straha i kobi.
Najubedljivija laz.
Poraz ljudskog razuma.
Strah?!
Covek zivi u druztvu.
Kad nema drugog
drug mu je strah.
Tako je sirok i raznovrstan
da nagoni.
Podstice.
Negiramo ga covekom.
Ne poznajemo ga,
ali ga osecamo.
Suvise je neodredjen za krv
potencijalna trenja i staticnost
provincija organizma.
Kob?!
Nije uzrok
vec posledica...
Prolazim praznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!

Kob XLV
                              Nagasaki

Glas rece pojmovima:
''pronadjena je masina
koja nosi smrt i kob;
pazite se!''
Atmpsfera se jezila od kobi.
Noc je strahovala.
Kise su nevine slutile
padajuci nepregledno
neku drugu ulogu.
Pocetak velicanstva bio je razor!
Zasto se boje ljudi?
Da ne bi pritisli?
Ocajanjima rece buducnost sadasnjosti:
''bices proslost.''
Kako je videti?
Slutnje nadjacase zudnju.
Zlim - zlo.
Svi su gledali dan sutrasnji
i pitali ga:
''koliko?
zasto?
a prostor?
ima li opravdanja?...''
Dan sutrasnji odgovori bombom:
''Ja sam smrt savrsena!
Ubijam umiruci!
Prva sam stepenica!
Mracno pocinjem eru svetlosti!
Nedajte kobi postojanje
ni kad je stvorite!''
I bi istoriski trenutak!

Kob XLVI

Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.

Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.

Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.

A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.

Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.

Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...

Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.

Kob XLVII

Juce sam doziveo oratorijum
u venama mojih potencijala;

Juce sam dozieo beskraj
u svrsetku svoga puta.

Juce sam doziveo neodlucnost
u trenutku opreznosti.

Juce sam doziveo jauk
u trenutku napetosti.

Juce sam doziveo nadrazaj
u telu iscrpljenom.

Juce sam doziveo potencijal
i trenutku nestvarnosti.

Juce sam doziveo kob
u trenutku slavlja.

Kob XLVIII

Uvek postoji casa,
nada i enigma.
Prostor ogranicava zbivanje
bez obzira na beskrajnost.
Ne preli casu!
Ne izneveri nadu!
Enigmu resavaj oprezno,
uvek do pola!
Cuvaj se kobi
stvaraoce!

Kob XLIX

Pomracite svetloscu vasionu
i cuvajte se opomene:
''u nekom jezgru sanja kob'';
utesite postojanje
sobom i njim samim
ali se pazite opomene:
''u nekom svetu vlada glad'';
obuzdajte kob ljubavlju
ljigavom i odvratnom
zaljubite se u odsecenu zvezdu
i nogu bez trupa,
obuzdajte kob, ali
shvatite opomenu:
''u nekoj stvarnosti zivi nagon'';
pronadjite nagon galaksije
i utehu asteroida,
uobrazite Featon,
kupite ljubav za gadjenje,
ali cujte opomenu:
''u nekom zeludcu spava smrt'';
zazalite stablo i greh,
pronadjite nagon galaksije,
obuzdajte kob ljubavlju,
utesite postojanje,
pomracite svetloscu vasionu,
odredite strane sveta
i cuvajte se opomene:
''u nekom stablu je kob''.

Kob L

Stigao je
smak
da kazni
nepokorne,
samovoljne, samozvane;
da nem stvori
prijatan pakao;
da dovede
beskraj vasione
u neodredjenost nasih organizama,
oplemeni krvotoke
i pokloni misli razumu;
da poveca
nesigurnost kobi;
da postepeno
udje u zivote svakodnevica,
napravi urnebes agresije
boje i muzike,
ostvari velike ideje,
obuzda strasan sud
i dovede haoticnost u red,
a red u urnebes;
da stvori
novi svet u svetu,
novi red u redu,
novu kob u kobi,
novi smisao;
da ucini preokret...

Kob LI

Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.

Kob LII

Dolazi jesen: mirise kob,
jutarnja rosa leta umire,
cuje se zvizduk sa neke stanice...

Dolazi jesen: odlaze ptice
i letu jednom sad je kraj;

Dolazi jesen: pocinju berbe
i lica izgled menjaju svoj,
zeljna su vina i pesme mraza
i to su lica ljudi.

Dolazi jesen: mirise kob,
kobno je sunce i oblak i dan,
dolaze magle i kob se polako
u kosti zavlaci...

Mirise kob: doci ce jesen!

Kob LIII

Ubice i mene jednog dana
potajno i smireno,
bice cudna, izabrana
rec recena u samoci;
branicu se bespomocan
plasicu se cudne igre,
kob ce doci i nemoci
pronaci ce neku tajnu,
cija vrata znaju. slute,
igre zudnje zabrinute,
kao igru tvoje reci;
puna dogmi, lazi mana,
zelja nekog strasnog suda
ubice i mene jednog dana.

Kob LIV

Saznao sam tek na kraju
dana da je ona ziva
poznao je po peraju
zudnje koje tiho pliva.

Strasnija je od stvarnosti
kob sto zivi s nama skupa,
sto je deo nase kosti,
glave odsecene s trupa.

Izdaja je njena tajna
sto nam skriva postrojenja;
zakonitost jedna krajnja
put je mnogih zivih smena...

Kob LV

Zelim da kob postane nejaka
i da se od nje izleci stanje,
da je lincuju sve nase zudnje
i da gomila lazi nestane.

Hteo bih jos i jednu bar nadu
da postojanje moze bez mene.

Jednog cu dana kupiti misli
tiho na nekom kraju detanja,
gradicu znake svojih ideja
i neku varku koju ne slutim
svojom cu paznjom predati svetlu
koje poziva nove vernike.

Kupicu kobi okove teske!

Kob LVI

Cujem neka praskozorja
u ideji svoje slike:
jedna baka tezi svetlu
sa zenicom od okova;
Covek koji nema nogu
cuva sulude ideje
o propasti galaksija;
psi su hteli na slobodu
pa im lanci seku gusu;
zarobljenik mehanike
zeleo bi zive ljude
i sa njima razovore;
iz jajeta pokusava
da izadje jedno pile
glave rasecene ljuskom;
neki gluvonemi mladi?
slusao je kobne zvuke
neme rapsodije smisla;
kob se skrila iza sunca;
neka zena zeljna placa
proklela je dan pakleni;
gospodin na onom trgu
u oluji vidi zveri
koje prete anonimno;
jedna senka nepozvana
kvarila je igru duge
krijuci joj svetlost sunca;
ptice cesto uplasene
pazile su da ne padnu
ispod mreze sutnje neke;
dan je hteo da zapreti,
ali nije znao cime;
decak htede reci kobi
neke raci bez pakosti,
ali jos kob nije znao,
ne znajuci da je stvori;
cvece koje nije svelo
zalilo je tihom recju;
atmosfera nije htela
da gromove opsednute
egoizmom upropasti;
u razumu neke lude
smak je hteo da caruje;
sa ideje moje slike
cula su se praskozorja
pomesana s posmom kobi...

Kob LVII

Prolaze vojske gradom;
pakosti, postoji znak,
zudnja i kob su kradom
sklopile vec tajni brak.

Neka slika svetskog rata,
puna boja i oblika,
na efekat sracunata
pogana je bila slika.

Stvorena je puska za coveka
da bi mogo biti krvnik vrste,
Tomo, zar ces da gledas do veka
svoje prljave neverne prste?

Kob LVIII

Zasto se krade zivot
gilizdravo sunce
na vecernjem nebu?
Koliko pometnje
unosi tvoj nemir
u ideji novog?
Zasto tek onda
kad covek odraste
pamti prve kobi
pod tvojim zracima?
Zasto stvaras srecu
gilizdravo sunce
i nad ovim gradom?

Kob LIX

Pitao sam pticu:
"kako pobeda
leti sa tobom?"
Ptica mi rece pobednicki:
"zar nikad nisi poednice
leteo na krilima
svoje pobede?"
Pitao sam pobedu:
"kako letis sa pticom?"
Pobeda mirece kobno:
"zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece poedi?"

Kob LX

Prolazi i odnosi nam vreme
detinjstvo, mladost, nase zivote;
iz sanka sluze nove boeme
stvara nam zudnja nove golgote.

Prolazis nezapazen i rano
odnosis proslost nasih ideja
mozda zelis negde samozvano
pronaci senku stranih aleja.

Dolazi sada tek moje vreme
preda mnom zivot sada tek buji;
kob ce pisati svoje poeme
reci cu lazi cudnoj oluji...

Kob LXI

Sumnja je stigla potajno
sa neke cudne planete
na kojoj zive svetlosne misli.
Tamo je vreme htelo da stane
jer su umrle sve nevidljive
greske nuklearnih izdaja
smisljene na tru drugarstva.
Odande kob kontrolise javu
da je ne gaze neka ohola
stvorenja sa drugih planeta.
Tamo su zedne slike neuspesno
varale slike nasih vizija.
I sreca sa te planete
htela je doci u nase vulkane
i podstaci neke pokorne kradje.
Strani je glas sa te planete
rekao oku nase ideje
da je prostranstvo opticka varka.

Kob LXII

Nad predgradjem snenim
vec se spusta vece.

U sumraku prvom
neke cudne vizije
i nepoznati miris
opomenuli su moju mastu.

U daljini dim prekriva brda
prolaznici zure,
a ja sanjiv
nista ne shvatam
i ne vidim.
Oci mi sjaje;
pogled je stao
na vratima krcme.

Pojavi se covek,
pa tiho, necujno
za uglom nestane.

A vece me jezi
i kob me jezi,
i slutim negde skrianu
himnu srece.

Igra se vece
nad predgradjem snenim.
Mrak me zatice bez ideje,
vodilje su tiho negde
odnele sve moje nade,
a ja bez snage da ih trazim
odlazim dalje bez cilja...

Kob LXIII
                         Kobnoj spoznaji

Kako da nazovem moje posledice?
kada su im lepo ime dali.
Prolazim kraj novih putokaza,
pored nekih tajnih predela
i put krcim neizvestan.
Pronosi me dinamika kroz zivot
preko tla neprohodnog
i moje zudnje nepokorne svetu
uplasene, odnedavna znaju
da im je blizu kraj.
Upravo sam na sred puta
centar svega nepoznatog,
malo spretan, malo trapav,
na prostoru beskrajnosti
bez laznoga pouzdanja.
Gledam sneno svoje misli
i pitam sve posledice
da li smem da ih pamtim?
Znam istimu:
nastala je sa covekom
i sa njime zivi,
vecita, relativna,
kao trag svih nastojanja
kobna spoznaja.
I moje ce se posledice zvati kob!

Kob LXIV

     Zbirka pesama pod nazivom ''Kob''.

     Pisana od 1975. do 20.X.1796. godine u Nisu.

     Zbirka nije komercijalna. Pisana je u trenucima inspiracije. U ovoj zbirci narocito dolaze do izrazaja nadrealizam i pop-poezija, osim u nekim pesmama pisanim u tradicionalnom stilu. U pesmama je bitna izrezena sadrzina, dok o formi nisam vodio racuna.

     Zbirka sadrzi 64 pesme sa imenom ''Kob'', nedovrsena je, jer nikako ne moze da se okonca, zbog specificnosti sadrzine.

     Posveceno mojoj braci.

                                                                            M.M.Nam

     Blagoje GLOZIC, U Nisu, 4. aprila 1991.
     knjizevnik

     MISLJENJE
     (Rukopisna pesnicka knjiga KOB
     Autor: Miroslav MITKOVIC NAM)

     1. Opsta ocena

     PEVANJE o nesreci, udesu, KOBI, srtesnom stanju, zalosti, usudu, smrti, kataklizmi cak - vecna je pesnicka tema i temelj svekolike poezije na sim meridijanima sveta. To je svedocila i proverila knjizevna teorija, knjizevna kritika i, posebno, knjizevna istorija.
     I pored toga sto je to, kako vidimo, autor rukopisa znao - on se upustio u novo preispitianje stare teme, ali na nov nacin. Ukrstajuci strogi rimovani stih, davna vremena, beleske iz zivota i slobodan, beli stih, cai i haiku-stil, on je pozeleo da prekomponuje shvatanje poezije iz ugla sopstvene generacijske pojavnosti, da pogleda istini u oci i da je stihom kaze.
     Iako, na prvi pogled rukopis izgleda preopsiran, heterogen, on je u celini sledio osnovnu ideju da se ostvari u poetskom iskazu i lirskom pecatu. U tome je autor uspeo. On je iskazao, u vise varijanti, i na razlicite poetske nacine, bolnu tacku savremenog sveta, bez obzira sto je rec, pre svega, o licnom uglu gledanja i vizuri unutrasnjeg oka koje objasnjava svet.
     Autor je najuspesniji kad se priklanja proverenoj versifikaciji stiha. On dobro sledi najbolju tradiciju bojicevskog i disovskog naboja. Cak se pojedini stihovi stapaju sa tom poetikom, produzuju njen zivot i zagovaraju nove izazove.
     Ali, bili bi nepravedni ako ne bismo ukazali i na savremene impulse ovog rukopisa. On je, sav ustremljen na osnovnu temu KOB, razlikovao i vreme i ljude, bio cas u tradiciji, cas u svakodnevici, cas u vremenu buducem. Malo je rukopisa koji, ovako sroceni, mogu da ponude vise varijanti pavanja, a istog misljenja. U tome je autor pravi majstor i covek cije ime treba zapamtiti.
     Blagoje GLOZIC

Blagoje Glozic - Misljenje

2007-10-21T03:24:00.000-07:00

Blagoje GLOZIC, U Nisu, 4. aprila 1991.
knjizevnik
MISLJENJE
(Rukopisna pesnicka knjiga KOB
Autor: Miroslav MITKOVIC NAM)

1. Opsta ocena

     PEVANJE o nesreci, udesu, KOBI, srtesnom stanju, zalosti, usudu, smrti, kataklizmi cak - vecna je pesnicka tema i temelj svekolike poezije na sim meridijanima sveta. To je svedocila i proverila knjizevna teorija, knjizevna kritika i, posebno, knjizevna istorija.
     I pored toga sto je to, kako vidimo, autor rukopisa znao - on se upustio u novo preispitianje stare teme, ali na nov nacin. Ukrstajuci strogi rimovani stih, davna vremena, beleske iz zivota i slobodan, beli stih, cai i haiku-stil, on je pozeleo da prekomponuje shvatanje poezije iz ugla sopstvene generacijske pojavnosti, da pogleda istini u oci i da je stihom kaze.
     Iako, na prvi pogled rukopis izgleda preopsiran, heterogen, on je u celini sledio osnovnu ideju da se ostvari u poetskom iskazu i lirskom pecatu. U tome je autor uspeo. On je iskazao, u vise varijanti, i na razlicite poetske nacine, bolnu tacku savremenog sveta, bez obzira sto je rec, pre svega, o licnom uglu gledanja i vizuri unutrasnjeg oka koje objasnjava svet.
     Autor je najuspesniji kad se priklanja proverenoj versifikaciji stiha. On dobro sledi najbolju tradiciju bojicevskog i disovskog naboja. Cak se pojedini stihovi stapaju sa tom poetikom, produzuju njen zivot i zagovaraju nove izazove.
     Ali, bili bi nepravedni ako ne bismo ukazali i na savremene impulse ovog rukopisa. On je, sav ustremljen na osnovnu temu KOB, razlikovao i vreme i ljude, bio cas u tradiciji, cas u svakodnevici, cas u vremenu buducem. Malo je rukopisa koji, ovako sroceni, mogu da ponude vise varijanti pavanja, a istog misljenja. U tome je autor pravi majstor i covek cije ime treba zapamtiti.

Blagoje GLOZIC

M.M.Nam-Kob

2007-10-20T00:19:00.000-07:00

Zbirka pesama pod nazivom ''Kob''.
     Pisana od 1975. do 20.X.1796. godine u Nisu.
     Zbirka nije komercijalna. Pisana je u trenucima inspiracije. U ovoj zbirci narocito dolaze do izrazaja nadrealizam i pop-poezija, osim u nekim pesmama pisanim u tradicionalnom stilu. U pesmama je bitna izrezena sadrzina, dok o formi nisam vodio racuna.
     Zbirka sadrzi 64 pesme sa imenom ''Kob'', nedovrsena je, jer nikako ne moze da se okonca, zbog specificnosti sadrzine.
     Posveceno mojoj braci.

Kob LXII, Kob LXIII i Kob LXIV

2007-10-19T05:48:00.000-07:00

Kob LXII

Nad predgradjem snenim
vec se spusta vece.

U sumraku prvom
neke cudne vizije
i nepoznati miris
opomenuli su moju mastu.

U daljini dim prekriva brda
prolaznici zure,
a ja sanjiv
nista ne shvatam
i ne vidim.
Oci mi sjaje;
pogled je stao
na vratima krcme.

Pojavi se covek,
pa tiho, necujno
za uglom nestane.

A vece me jezi
i kob me jezi,
i slutim negde skrianu
himnu srece.

Igra se vece
nad predgradjem snenim.
Mrak me zatice bez ideje,
vodilje su tiho negde
odnele sve moje nade,
a ja bez snage da ih trazim
odlazim dalje bez cilja...

Kob LXIII
Kobnoj spoznaji

Kako da nazovem moje posledice?
kada su im lepo ime dali.
Prolazim kraj novih putokaza,
pored nekih tajnih predela
i put krcim neizvestan.
Pronosi me dinamika kroz zivot
preko tla neprohodnog
i moje zudnje nepokorne svetu
uplasene, odnedavna znaju
da im je blizu kraj.
Upravo sam na sred puta
centar svega nepoznatog,
malo spretan, malo trapav,
na prostoru beskrajnosti
bez laznoga pouzdanja.
Gledam sneno svoje misli
i pitam sve posledice
da li smem da ih pamtim?
Znam istimu:
nastala je sa covekom
i sa njime zivi,
vecita, relativna,
kao trag svih nastojanja
kobna spoznaja.
I moje ce se posledice zvati kob!

Kob LXIV

59-61

2007-10-17T23:56:00.000-07:00

Kob LIX

Pitao sam pticu:
''kako pobeda
leti sa tobom?''
Ptica mi rece pobednicki:
''zar nikad nisi poednice
leteo na krilima
svoje pobede?''
Pitao sam pobedu:
''kako letis sa pticom?''
Pobeda mirece kobno:
''zar nikad nisi
zarobljenice kobi
leteo na krilima koja
kob podmece poedi?''

Kob LX

Prolazi i odnosi nam vreme
detinjstvo, mladost, nase zivote;
iz sanka sluze nove boeme
stvara nam zudnja nove golgote.

Prolazis nezapazen i rano
odnosis proslost nasih ideja
mozda zelis negde samozvano
pronaci senku stranih aleja.

Dolazi sada tek moje vreme
preda mnom zivot sada tek buji;
kob ce pisati svoje poeme
reci cu lazi cudnoj oluji...

Kob LXI

Sumnja je stigla potajno
sa neke cudne planete
na kojoj zive svetlosne misli.
Tamo je vreme htelo da stane
jer su umrle sve nevidljive
greske nuklearnih izdaja
smisljene na tru drugarstva.
Odande kob kontrolise javu
da je ne gaze neka ohola
stvorenja sa drugih planeta.
Tamo su zedne slike neuspesno
varale slike nasih vizija.
I sreca sa te planete
htela je doci u nase vulkane
i podstaci neke pokorne kradje.
Strani je glas sa te planete
rekao oku nase ideje
da je prostranstvo opticka varka.

56,57,58

2007-10-16T23:35:00.000-07:00

Kob LVI

Cujem neka praskozorja
u ideji svoje slike:
jedna baka tezi svetlu
sa zenicom od okova;
Covek koji nema nogu
cuva sulude ideje
o propasti galaksija;
psi su hteli na slobodu
pa im lanci seku gusu;
zarobljenik mehanike
zeleo bi zive ljude
i sa njima razovore;
iz jajeta pokusava
da izadje jedno pile
glave rasecene ljuskom;
neki gluvonemi mladi?
slusao je kobne zvuke
neme rapsodije smisla;
kob se skrila iza sunca;
neka zena zeljna placa
proklela je dan pakleni;
gospodin na onom trgu
u oluji vidi zveri
koje prete anonimno;
jedna senka nepozvana
kvarila je igru duge
krijuci joj svetlost sunca;
ptice cesto uplasene
pazile su da ne padnu
ispod mreze sutnje neke;
dan je hteo da zapreti,
ali nije znao cime;
decak htede reci kobi
neke raci bez pakosti,
ali jos kob nije znao,
ne znajuci da je stvori;
cvece koje nije svelo
zalilo je tihom recju;
atmosfera nije htela
da gromove opsednute
egoizmom upropasti;
u razumu neke lude
smak je hteo da caruje;
sa ideje moje slike
cula su se praskozorja
pomesana s posmom kobi...

Kob LVII

Prolaze vojske gradom;
pakosti, postoji znak,
zudnja i kob su kradom
sklopile vec tajni brak.

Neka slika svetskog rata,
puna boja i oblika,
na efekat sracunata
pogana je bila slika.

Stvorena je puska za coveka
da bi mogo biti krvnik vrste,
Tomo, zar ces da gledas do veka
svoje prljave neverne prste?

Kob LVIII

Zasto se krade zivot
gilizdravo sunce
na vecernjem nebu?
Koliko pometnje
unosi tvoj nemir
u ideji novog?
Zasto tek onda
kad covek odraste
pamti prve kobi
pod tvojim zracima?
Zasto stvaras srecu
gilizdravo sunce
i nad ovim gradom?

Kob LIII - LV

2007-10-16T00:05:00.000-07:00

Kob LIII

Ubice i mene jednog dana
potajno i smireno,
bice cudna, izabrana
rec recena u samoci;
branicu se bespomocan
plasicu se cudne igre,
kob ce doci i nemoci
pronaci ce neku tajnu,
cija vrata znaju. slute,
igre zudnje zabrinute,
kao igru tvoje reci;
puna dogmi, lazi mana,
zelja nekog strasnog suda
ubice i mene jednog dana.

Kob LIV

Saznao sam tek na kraju
dana da je ona ziva
poznao je po peraju
zudnje koje tiho pliva.

Strasnija je od stvarnosti
kob sto zivi s nama skupa,
sto je deo nase kosti,
glave odsecene s trupa.

Izdaja je njena tajna
sto nam skriva postrojenja;
zakonitost jedna krajnja
put je mnogih zivih smena...

Kob LV

Zelim da kob postane nejaka
i da se od nje izleci stanje,
da je lincuju sve nase zudnje
i da gomila lazi nestane.

Hteo bih jos i jednu bar nadu
da postojanje moze bez mene.

Jednog cu dana kupiti misli
tiho na nekom kraju detanja,
gradicu znake svojih ideja
i neku varku koju ne slutim
svojom cu paznjom predati svetlu
koje poziva nove vernike.

Kupicu kobi okove teske!

Kob L, Kob LI i Kob LII

2007-10-15T03:06:00.000-07:00

Kob L

Stigao je
smak
da kazni
nepokorne,
samovoljne, samozvane;
da nem stvori
prijatan pakao;
da dovede
beskraj vasione
u neodredjenost nasih organizama,
oplemeni krvotoke
i pokloni misli razumu;
da poveca
nesigurnost kobi;
da postepeno
udje u zivote svakodnevica,
napravi urnebes agresije
boje i muzike,
ostvari velike ideje,
obuzda strasan sud
i dovede haoticnost u red,
a red u urnebes;
da stvori
novi svet u svetu,
novi red u redu,
novu kob u kobi,
novi smisao;
da ucini preokret...

Kob LI

Pokori mi se
i s tobom nek ode kob.
Stani vreme - nevreme!
Usnama svojim mi vlazi
vene nabubrele, krvave,
i uspavaj mali plan.
Ulepsaj mi misli,
idealizma igru
i daj relativnosti
nadu
da se moze iskazati.
Kaznicu te snagom covekovom,
snagom mocnog bespomocnika
i tvoj grozan rast
nadzivecu smrcu mita
i poverovacu istini.

Kob LII

Dolazi jesen: mirise kob,
jutarnja rosa leta umire,
cuje se zvizduk sa neke stanice...

Dolazi jesen: odlaze ptice
i letu jednom sad je kraj;

Dolazi jesen: pocinju berbe
i lica izgled menjaju svoj,
zeljna su vina i pesme mraza
i to su lica ljudi.

Dolazi jesen: mirise kob,
kobno je sunce i oblak i dan,
dolaze magle i kob se polako
u kosti zavlaci...

Mirise kob: doci ce jesen!

Kob 47-49

2007-10-14T06:20:00.000-07:00

Novo!!!

Od 1. novembra mnogo vise poezije na

www.poezija.medius.co.yu

naravno i dalje na ovoj adresi objavljujemo bisere

Kob XLVII

Juce sam doziveo oratorijum
u venama mojih potencijala;

Juce sam dozieo beskraj
u svrsetku svoga puta.

Juce sam doziveo neodlucnost
u trenutku opreznosti.

Juce sam doziveo jauk
u trenutku napetosti.

Juce sam doziveo nadrazaj
u telu iscrpljenom.

Juce sam doziveo potencijal
i trenutku nestvarnosti.

Juce sam doziveo kob
u trenutku slavlja.

Kob XLVIII

Uvek postoji casa,
nada i enigma.
Prostor ogranicava zbivanje
bez obzira na beskrajnost.
Ne preli casu!
Ne izneveri nadu!
Enigmu resavaj oprezno,
uvek do pola!
Cuvaj se kobi
stvaraoce!

Kob XLIX

Pomracite svetloscu vasionu
i cuvajte se opomene:
''u nekom jezgru sanja kob'';
utesite postojanje
sobom i njim samim
ali se pazite opomene:
''u nekom svetu vlada glad'';
obuzdajte kob ljubavlju
ljigavom i odvratnom
zaljubite se u odsecenu zvezdu
i nogu bez trupa,
obuzdajte kob, ali
shvatite opomenu:
''u nekoj stvarnosti zivi nagon'';
pronadjite nagon galaksije
i utehu asteroida,
uobrazite Featon,
kupite ljubav za gadjenje,
ali cujte opomenu:
''u nekom zeludcu spava smrt'';
zazalite stablo i greh,
pronadjite nagon galaksije,
obuzdajte kob ljubavlju,
utesite postojanje,
pomracite svetloscu vasionu,
odredite strane sveta
i cuvajte se opomene:
''u nekom stablu je kob''.

Kob XLIV, XLV i XLVI

2007-10-12T23:14:00.000-07:00

Kob XLIV

Prolazim preznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!
Rat?!
Reklu su mu hvala
pobednici i pobedjeni,
neutralni su strahovali.
Pocinjena su zverstva,
podvizi i masakri.
Video se karakter.
Cule su se nesvesne reci.
Mnogi su zeleli kraj,
ali ne bilo kakav.
Sukobile su se ideje.
Zaustavila se eksplozija stanovnistva.
Epidemija?!
To nije samo bolest i smrt,
to je nemo?,
to je ocaj,
to je pojacana zelja za otporom,
to je masovno otudjenje,
to je opasnost...
Razum je pobedio sve epidemije.
Epidemija je rat;
biohemiski rat vrste sa vrstom -
- coveka sa mikroorganizmom.
Primorava ljude napretku,
pronalazastvu.
Vanzemaljske sile?!
Covek ih ne poznaje,
ali ih uspesno uobrazava.
Uobrazilja do savrsenstva.
Pometnja puna straha i kobi.
Najubedljivija laz.
Poraz ljudskog razuma.
Strah?!
Covek zivi u druztvu.
Kad nema drugog
drug mu je strah.
Tako je sirok i raznovrstan
da nagoni.
Podstice.
Negiramo ga covekom.
Ne poznajemo ga,
ali ga osecamo.
Suvise je neodredjen za krv
potencijalna trenja i staticnost
provincija organizma.
Kob?!
Nije uzrok
vec posledica...
Prolazim praznim gradom.
Gde su ljudi?
Opomena!

Kob XLV
Nagasaki

Glas rece pojmovima:
''pronadjena je masina
koja nosi smrt i kob;
pazite se!''
Atmpsfera se jezila od kobi.
Noc je strahovala.
Kise su nevine slutile
padajuci nepregledno
neku drugu ulogu.
Pocetak velicanstva bio je razor!
Zasto se boje ljudi?
Da ne bi pritisli?
Ocajanjima rece buducnost sadasnjosti:
''bices proslost.''
Kako je videti?
Slutnje nadjacase zudnju.
Zlim - zlo.
Svi su gledali dan sutrasnji
i pitali ga:
''koliko?
zasto?
a prostor?
ima li opravdanja?...''
Dan sutrasnji odgovori bombom:
''Ja sam smrt savrsena!
Ubijam umiruci!
Prva sam stepenica!
Mracno pocinjem eru svetlosti!
Nedajte kobi postojanje
ni kad je stvorite!''
I bi istoriski trenutak!

Kob XLVI

Veceras je more leglo poput svile
od talasa srebro mesecina stvara
opet idu barke kroz laune mile
i cuju se pesme i psovke ribara.

Jos dugo ce nocas drugovati more
sa mornarom, majkom, strazom, ljubavnikom,
umorno i ljuto zateci ce zore
talasanje nemo pred covecjim likom.

Beskrajna dubina u vodama skriva
kretanje zivota, materije svete
kao vlaznom zemljom klicu zita njiva
kao brizna mati u utrobi dete.

A pucinom mora legla atmosfeta
teska, tmurna, vlazna, da more ne dise
opet ce se sliti u nadanja vera,
kisice i beskraj trajace jos vise.

Pa ce opet biti vedro poput smeska
neke nade koja slutnju zavarava,
atmosfera vise nece biti teska
naci ce je jutro kako poigrava.

Ipak, mnogo kobi i ovde ce biti:
prazna mreza, decje utopljeno telo,
opet nema broda, sija koji stiti
u belom odelu plavo blago celo...

Jutro je pronaslo more poput sile,
od talasa rubin rano sunce stvara;
duboko u sebi sudbinu su skrile
prigusene pesme i psovke ribara.

Kob XLI, Kob XLII i Kob XLIII

2007-10-12T00:15:00.000-07:00

Kob XLI

dolaze besane noci;
secamo se neke davne
uspomene:
bila je kobna noc,
elektricitet je govorio ulicama;
bogovi su jecali u strahu;
rodio se beskraj;
harmonije su lebdele;
na nekom kraju bila je uteha;
hladni pogledi su mirovali;
potencijal je ostao potencijalom;
vojske su uzinale;
tramvaji su zamisljali sine i trole;
putnici konduktere;
gospoda su prodala cilindre;
covek je likovao;
videli smo velicinu;
konji su umirali neobuzdano;
tesko je bilo leteti;
obraz se topio;
hrabrost je odrzala moral;
svetlosti su parale nebo;
kob je izlecila cestice;
usijanje je naucilo ptice nuznosti;
nesposobni su propali;
pocela je okupacija;
zivi su polagali racune;
strasni sud nisu najavile trube;
celik je parao srca;
krv je tekla u kanalizaciju;
izvesna kretanja su predstavljala sinusoide;
postao je poremecaj...

Kob XLII

Uobrazavas noc i ideju
kobnu poput tvojeg lica,
neznas da li mnogi smeju
jednostavnost tvojih ptica.

Da li kob da ucuti
kroz vremena nekom znana,
okrutni su nam minuti
velika na mozgu rana.

Moguce je sledovanje
svakome po nekoj frazi,
vestacko je ljudsko znanje;

iz utrobe kad izlazi
covek nema pouzdanje,
tezi vecno snaznoj bazi...

Kob XLIII

Dete je progovorilo: ''mama'',
a ne: ''kob'';
majka je rekla:
''srce mamino'';
poznanici i rodjaci:
''sto je sladak'';
drugi ljudi nista nisu rekli;
nebo je govorilo gromom;
drzava statistikom;
san je opomenuo: ''java'';
bolest sapuce sablasno:
''pobedicu ti strazu'';
buducnost je rekla:
''i ti ces odrasti'';
prostor je rekao:
''evo osvajaca''
beskraj:
''evo nemocnika'';
i kob rece
''kad me nisi recju pomenulo
budi mi uzrok''...

Kob 38-40

2007-10-10T23:37:00.000-07:00

Kob XXXVIII

Da nam nije reci bili bi smo nemi,
da nam nije misli ljude nebi znali,
zivot bi bez lazi tekao po semi,
da nam nije zemlje na sta bi smo stali?

Kako bi postali veliki bez pada,
kako bi postali gresnici bez greha,
ko bi nadziveo prolaznost bez rada,
kako bi postali veseli bez smeha?

Kad nestane sunca zenica ce kleti,
kad nestane zelja nestace i snage,
sta ce biti s' pticom sto ne sme da leti,
kad nestane kobi, sta ce reci blage?

Kob XXXIX

Nek ratuju galaksije:
krvava sunca nosice zastave
s' kojih ce sumbol govoriti: izdaja,
dici ce se mracne tmine
i u gardi ratobornoj
niko nece izostati;
borice se postojanja
erengija nece znati
da su mnogi neranjivi;
postici ce kob ciljeve
koje slute raspusteni
mnogobrojni sateliti;
strah ce biti tradicija!

Kob XL

Koreni su nam obamrli
uakopani duboko;
korbac po ledjima -
- zakon fotosinteze.

Sve jednako zapocinje;
drugi kraj je kod ribara;
svetski rat je reciprocan,
drustva prestaju...

Ujela me istina kao
kobra ili zudnja;
ujednacenost nam prigovara da
kob uobrazava idealizam.

35-->36-->37

2007-10-10T03:23:00.000-07:00

Kob XXXV
Opravdanje

Zivot je strah od svoga kraja,
nakon toga nista:
ni ideje, ni vodilje, ni mogucnost...
Prostranstvima hladnih nista
putuje - nista.
Antimaterijama magnetisemo svoje slabosti
stostruko uspaniceni na gorucoj planeti
vatrogasci sumnje...
Ideje su nejasne.
Za svakoga neki epitaf se nadje.
Moguce se skociti u nistavni beskraj
bez pada,
ali sa jasnim posledicama dinamike,
zuto-pliotkim ocima
i necim u dzepu.
Ko spomene ideju zivece vecno
makako...
Kob je na distanci
jalovo definisana hipotetickim glupostima
u okviru javnosti.
Jezgro nas i prima i ne prima,
po nekoj volji.
Uvek idemo danje.
Potencijal se granici zudnjom.
Neznam zasto graditenj ume najbonje da rusi,
cesce tudje delo...
Sve halucinacije su jave na nekoj strani.
Kob se zove opredeljenje...

Kob XXXVI

Prostor crni kao nemogucnost
zna splavove, mostove, brodove
postojan vecito.
Kob jednom zataji: nikad;
nase mozgove gledamo kiberneticki
i gresimo;
podne uzasava najkracom senkom;
lagune mozga su prezne do nekad,
zatim ne;
vecno bi smo hteli...

Kob XXXVII
Pohvala postojanju

Ne i tvoje ne su da,
sprecavas se postojeci
i svuda, i beskraj, ali san;
kob ti je perpetuum mobile
kao sto je imenujes svojim nadahnucima
u potencijalu.
Da te nema, nicega nebi bilo
jer nepostojanje postoji nikako,
osim kao nista.
Posle tebe - kob.
Data nam je mogucnost izbora,
a mi postojimo podjednako
u zakonitostima.

Kob XXXII - XXXIV

2007-10-09T02:38:00.000-07:00

Kob XXXII

Kob i vreme mislima,
prostranstvom, zudnjom,
nadom, vasionom, strahom,
istinom, mogucnoscu,
zeljom, vizijama,
patnjom, borbom, slikom,
potencijalom,
neiskrenom niti srece,
zivotom, kajanjem,
pakoscu, podloscu,
recima, kamenom,
bolom, krvoprolicem,
godinama, mitovima,
energijom i licnoscu
opija nam grudi,
covecanstvu.

Kob XXXIII

Mi smo hteli nesto novo,
naci srecu, naci snove,
mi smo hteli naci put
koji vodi u mogucnost,
mi smo hteli i buduce
i sadasnje i predjasnje,
postaviti nove nade,
nove borbe i idole,
mi smo hteli naci reku,
mi smo hteli naci svetlost;
lutali smo dugo svetom,
jer smo hteli naci beskraj,
mi smo hteli naci sebe,
trazili smo kroz kob ljubav;
zelje su nam bile lepe,
mi smo hteli progres svetu,
mi smo hteli svet bez lazi,
bez izdaje i podlosti,
mi smo hteli igru, pokret,
mi smo hteli postojanje,
mi smo hteli svima isto
mi smo hteli svima lepo,
a kroz kob smo svasta nasli.

Kob XXXIV

To je stvarnost
koju su mnogi smatrali mastom:
plastika...
otvori prozor, gledaj,
plasticno more nosi nam kob,
i meni, i tom decaku
sto voli buducnost
i XXI vek.
Ali samo malo, malo,
nekada nek dune vetar
i u nase oci
gomila prasinu...

Majko, ubijaju
iz svojih fabrika
polivinil hlorida
i fenol plastida,
majko!
Majko zemljo!
Samo novi zivot
nastace iz toga...
a mi?
Sta cemo raditi u tom vremenu?
Sutra...
ne danas
vec osecamo plastiku...

I dolaze dani kada i coveka
od plastike prave:
kosti, tkiva, oci,
plastika u nama
plastika za zivot...
Majko zemljo,
zar ce ikad neko
plastiku da uzore?

Uporedjujem sebe sa mnogima,
patili su zbog toga
sto je svetom poslo novo...
Ja ne zelim da prestanu
sa tom plastiko,
ali bih voleo da odem,
zapocnem drugi zivot
i sacekam plastiku...

I nasa ljubav postaje plasticna,
preko usana i ruku od plastike
ili bar polaznih sirovina...
Ne ljuti se mala,
ali od tebe bih napravio divnu
plasticnu statuu...
a dalje?

Kad-tad ce proci
materija vasione
kroz nase fabrike plastike,
ako se dotle ne ugusimo,
udavimo i pokopamo
u plastici
i ako je ne izneverimo
nasavsi nesto novo.
Nekada je bila zelja,
a sada je bolest, kob
i stvarnost,
to ne brine nikoga,
oko nas su svet,
buka, nauka, nobelove nagrade,
majka zemlja koju treba sakriti
i pokopati u plastiku
i ona,
kraljica
plastika.
I to ne interesuje nikoga
i nije vazno,
jer nju,
plastiku,
niko od nas nece nadziveti.

Decaci ce se valjati po plastici
i bice cisti
njih to nece boleti
jer nece znati majku zemlju
sakrivenu i udaljenu od toplih
izolovanih i plasticnih gradova.
Mali hommo urbanusi
nece oluji okretati ledja,
igrace se svojim plasticnim igrackama
i vetar nece i njihove oci
gomilati prasinu.

A vetar ce zavijati
i trazice zemlju...

Kob XXIX do XXXI

2007-10-08T00:40:00.000-07:00

Kob XXIX

Posao sam putem bez cilja
da stignem do smrti
zivotom punim izobilja;
isprecila mi se kob
prepreka i vodilja.
Zivot se sa zemljom vrti
i ako ide nasuprot;
sva kretanja u vasioni
mogu biti zelja necija,
ali ko su oni
kada ne postoje?
Zelim da imam snage
mnogi su demoni:
kob, zudnja...
moje borbe bice mi drage.
Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
cak i preko volje.

Umoran sam putnik
koji moze svuda stati,
ali zeli ici jos;
umoran sam putnik
koji nema cilja
i svuda je stig'o
i uvek je stig'o
i nigde da stane.

Kob me vodi i prepreke stvara
na prohodnom putu koji je gradila.

Umaran sam putnik
koji ne zna dokle ide.
Preda mnom je put,
iza me je put,
ja sam na putu,
uvek brze,
uvek dalje
i nigde da stanem.

Blazeno vreme milujem hodom
pokriven sam prasinom, obliva me znoj,
nemam snage, umirem za vodom
znam, taj put je zivot moj;
idem dalje, utirem staze
kojima nece proci niko,
kraj mene vremena prolaze;
idem, a ne znam jos koliko.

Putnik sam sto putuje putem,
ucenik sam sto uci samouko,
gradjevinar sam sto uzalud gradi
puteve neke.

Kad cu stici ne znam,
ali cu ici
kad sam ne mogu
vodice me kob.

Kob XXX

Dala mi se cela,
gresniku,
trazio sam vise.
U tom momentu
nisam hteo
ni umeo da shvatim:
- da je celo jedan
- da ne postoji vise od jedan
- da je i deset
i sto
i hiljadu
i milion
i milijarda
i bezbroj -
- jedan.
Kob od polovine stvara pet...
Nasi su prsti anomalija:
stvorili su deset,
stvorili su sto,
stvorili su hiljadu,
stvorili su milion,
stvorili su milijardu,
stvorili su bezbroj
i izmedju
i jos vise.
U prstima je nasim kob.
Imao sam te,
gresnik,
celu
i hteo sam jos vise:
barem jedan i po,
bar za cetvrt vise,
barem za osminu,
za sesjnaestinu,
pedesetinu i stotinu...
nisam znao da je sve jedan,
da je kob jedan
i sreca jedan
i kob i sreca jedan
i sve da je celina
i celilna - jedan
i nisam te nikada izgubio
jer sad imam kob -
- jedan
celu i zauvek.

Kob XXXI

Sreca-mit nas laza,
stvaraoce
svoje,
da postoji i sama;
enigmu bez kljuca
dokuciti zeli
njen stvaraoc;
da li su sfinge
cuvari kobi
ili srece-mita?;
zar da vecno
covek stvara mit:
duha, boga srecu...
sreca-mit
moze da postoji
samo u mislima;
i ko jos da shvati
vreme, kob i srecu,
covekove misli?...

Kob XXVI - Kob XXVIII

2007-10-07T03:19:00.000-07:00

Kob XXVI

Trag je kob
polegla na putu.

Umiremo
na trotoarima cistih gradova
kao lipsali psi,
kao i u prljavim gradovima,
kao u cistoj bolnickoj postelji,
kao novorodjeni zecici.

Kob je antipod srece...

Vasionama nasim mislima
hiljadama i milionima
svetlosnih godina
udaljeni su strast
i zudnja.

Kob XXVII

Juce je poginuo neko.
Poznajemo ga po svojim slutnjama.
U svom je telu nosio ljubav,
nadu,
zelju,
kob
i borbu.
Poginuo je na bojistu
ne boreci se;
poginuo je na gubilistu
ne pugubnjen;
poginuo je na stajalistu
stojeci...
poginou je sa snovima
ne sanjanim
poginuo je sa zeljama
poginuo je sa osmehom
neiskrenim.
Mrtva usta nam se smese;
kob smrti daje osmeh.
Juce je poginuo neko
na putevima
neprokrcenim...
Suze su nam tekle mislima;
osetili smo
da ga poznajemo po svojim slutnjama...

Kob XXVIII

Kob vasionama struji
u mislima, obalama i zeljama;
slutnje su na kraju istina
ili laz;
zelje su na kraju uspeh
li poraz;
snovi su na kraju
java ili snovi...
Kob je dilema, zagonetka, enigma...

23-25

2007-10-05T23:36:00.000-07:00

Kob XXIII

Livada mirise,
prekrila je trava,
oprale je kise
i usnula spava

Zemlja pije, dise
mekana i zdrava,
trave je pokrise,
mirno pase krava...

I odjednom selo
reka i kob plave
ode blago celo
sem zemlje garave.

Kob selo potopi
sve odnese reka;
al' ko da unisti
zemlju i coveka?

Povukle se vode
ne ostade nista;
opet cevek gradi
srusena ognjista.

Covek opet ore
zemlju; opet stvara,
na celu su bore,
telo se umara...

Izgradise selo
opet ljudski prsti;
sve je ko sto bese
i ljudi su cvrsti.

Samo kob ostade
da seljake prati
dok se bujno polje
kao blago zlati.

Livada mirise
pokrila je trava,
oprale je kise
opet mirno spava...

Kob XXIV

Krvotocima nasim teku krv,
nada,
zelja,
zudnja,
kob;
i jos mnogo toga.

Mozgovima nasim zive misli
starh,
smrt,
kob;
i jos mnogo vise.

Krvotoci i mozgovi nasi nas odredjuju.

Srcima nasim teku ljubav
i toplota;
i nista vise.

Kob XXV

Pesme nam ove Namove
nove stvaraju dileme:
sta su kob, zudnja, secanje,
energija, prostor, vreme...

Slutimo vremena
kroz otkucaj sata;
sati, dani godine
prolecu kao jata.

Ja ta glupa vremena
slutim kroz kretanja razna
drakonsko kretanje - zivot
je fraza, suplja kazna.

Kad pucnjevi vreme dele
trajanja postaju noci;
coveku sto se od sebe brani
udarcem valja pomoci.

Po moci ljudi cene
koga kako krece vreme;
u arhivi svoga mozga
uspomene traze neme...

Unistice vreme
vecnost; zato dani
i postoje; ko bi
kobi reko stani?

M.M.Nam - Kob, pevanja XX do XXII

2007-10-05T02:16:00.000-07:00

Ako zelite da vidite kako izgledam, kupite najnoviji broj "Svedoka", izvestaj sa Draincevih susreta, slika na dnu potpuno desno, ja sam onaj sa najvecom kosom i bradom. Toliko o tome, a sada sledece tri pesme, kao sto su i najavljene u temij.

     Kob XX

Kob nam zelje truje
od njih zudnju stvara
i zaveru kuje
i opet izgara.

Uobrazim tako
da i ja postojim
nastajem polako,
budim se i znojim.

I opet me nema
nestah poput sene
nasta stara tema
ko predstavlja mene?

     Kob XXI

Osecam kavez
svuda je kob;
medju zverima sam.
Najpre ti zadaju udarac
brat
otac
i drug,
udarac koji dvaput boli
i jedared pece.
Reci ne stite.
Nazirem tamu, tisinu i kob;
tamu nadjaca bljesak,
tisinu buka,
a kob traje;
kob sami moramo pobediti;
pomocnike nemam
sam sam...
Opet osecam tamu,
zvuk,
miris
i kob...
U kobi je istina.
Najpre su zadali udarac
brat,
otac
i drug,
udarac koji je dvaput boleo
i jedared pece.
Zatim udarac zadaju drugi
udarac koji samom jednom boli.
Zatim te boli i uci kob;
i opet zadaju udarce
koji vise ne bole...

     Kob XXII
                         Balada o mladosti rodjenoj 1958. god.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...

1958. rodila se jedna generacija,
1958. rodila se jedna armija
1958.,
1958.,
1958. rodila se buducnost,
rodila se radost,
rodila se mladost za baladu.

I jos neznam sta je bilo lepse
detinjstvo
ili decastvo
u "Vojvode Stepe" ...
hvala vam drugari
za trenutke lepe
sve je vec za nama
uspomena stari...

Dobili ste ljubav, smeh, radost, nadu,
1958.
rodila se mladost za baladu.

Rodili se decaci
preuzeli barjak od neke mladosti
i poce detinjstvo iz 1958,
lepo, nezaboravno,
nase su igre
i nase su zelje
i nasi su snovi
zapoceti davno
i jos nedovrseni...

Zajedno smo se prvi put
suprotstavili kobi...
vise nismo decaci;
skinuli smo tog leta poslednji put
kratke pantalone
ostavili ih
i
zbogom detinjstvo
zbogom decastvo...

Rodila se vojska, bedem, sila
1958.
rodila se mladost za baladu.

Telima nasim
pocela je strujati mladost
crvena,
divna
mladost - miris,
mladost - boja,
mladost - muzika;

Mladost nas krece i ganja
i od decaka postaje div.

Popio sam prvu kap
iz case mladosti,
kap koja u meni gori
i plamen mi njen
kao luc
osvetljava put.

Osecam u sebi
mladost,
zelju
i strast;
1958.
rodila se mladost za baladu
krenula putem Sunca
i zvuka,
uzela kuglu zemljinu
i rukama svojim
je menja.

A male iz 1958,
sad su lepse,
sad su sladje
od najsladje case vina;
sad su tople,
sad su meke,
sad su nezne
i usnule;
devojke nase 1958.
devojke za baladu.

Mladost 1958.
poput reke krece
neobuzdana, snazna
i krci svoj put
i prepreke rusi
i ceo svet plavi
mladost za baladu.

Visoko drzimo barjak mladosti
divan,
leprsa...
mladosti - teznjo
uvek si lepa,
uvek si gruba,
pa tiha, pa nezna,
neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari
i hiljade
i milioni
iz 1958.
stvaraju jednu baladu;

Neimari tvoji
ruse i grade
ovaj svet stari,
stvaraju balade,
balade mladosti
rodjene 1958.

Stvaramo baladu,
menjamo...
ali vreme tece
i jednoga dana
kob ce nam
oduzeti
tebe
mladosti rodjena 1958.,
mladosti rodjena za baladu.

Cudim se
zar tu divnu dob
mogu da prezive
i ostave davnom
Nam, zudnja i kob...

XVII-XIX

2007-10-04T01:48:00.000-07:00

Kob XVII

Tvoje ruke
muke
u taj su ugradjene kam
tvoje telo
celo
strah
razum
i plam.

Ruke zuljne grade
stvaraju
i brane;
vatra, voda, dim,
pobede i rane...
ruke opet zele
zuljeve
i rade
buducnost je u njim.

Kob ih vara,
mrvi
vreme trud u prah...
Covek dade kosti
da reku premosti;
puna vrele krvi
ruka nasa stvara
i nije nas srtah.

Kob XVIII

Budim se...
osecam nabrekle vene
kojima krv i plamen struje;
opet ista tkiva
i iste kosti
da kob pobede krecu;
jos u telu ima
snage i dima
i vrela je mlada krv,
mladost joj daje boju
miris baruta
i zelju...
pucaju okovi stari
i kidaju se sramni lanci,
dugo smo bili
gospodari gluposti...
na kob krecem
ista slutnja
sad me drzi
ista zelja
sad me ganja...
snaga mladosti je neobuzdana
sva kipi i vri
i moje misli
da kob pobede
krecu...
ali kob se neda
i borba opet traje...
(hoce li biti dovoljno snaga?)

Kob XIX
Grad-kob

Divan si grade
nedas kobi da te satre;
covek te menja
i vreme te menja...
Kroz dimnjake toje kob struji;
sve si vislji i siri;
zilama tvojim vecno struji kob...
Cegar - Cele kula - kob;
Logor na Crvenom krstu - Bubanj - kob;
i Mediana - kob,
i Naisus - kob,
i Nis - kob.
Gradjanima svojim kob pobedjujes,
tvrdjava je simbol tvoj;
lobanje sa Cele kule
pokrenuse Srbe
da bi te poslednjeg oslobodili...
Divna si vecna inspiracijo moja
crvena, bela i zuta;
mojim venama ista kob struji
i krv mi u plamen pretvara...
Vecna si meta
i zilama tvojim potencijalna vri kob,
gradjani
gradjevinari
tvoji je gase;
ko Feniks nice grad -
- kob.

XIV-XV-XVI

2007-10-03T02:49:00.002-07:00

Kob XIV

Trazim te u vatri, u vinu, u polju,
trazim te u hlebu i soli i repu,
trazim te trazeci put do samog seba
jer trazeci nisa ja sam zalutao,
trazim te jer ne znam kuda se nalazis,
trazim te gde snovi budno nekog traze,
jer si slepe suze ujela za senku...
Znam, um stalon pada, misao se topi,
ali kob me drzi i vuce i gura;
trazim te nad zemljom, na zemlji, u zemlji,
i ako sam u jezgro upao do pupka,
trazim te na negde, trazim te na svuda
trazim te na tamo gde te nikad nema,
trazim te u blatu, u zraku, u boji,
trazim te u smogu, trazim te, ma gde si?
Trazim te, a neznam ni kuda te trazim,
trazim te, a kob sto brani - dozvoljava,
trazim te na rubu tamnoga beskraja
(prilicno je tamna ova vasiona),
trazim te u lavi vulkana sto stari,
trazim te, jer kob mi nalaze da trazim,
trazim te u telu tvome koga nema,
trazim te u leto, u jesen i sutra,
trazim te po tragu sto trazi sloboda,
trazim te i ako mozda ne postojis,
trazim te misleci da ti trazis mene,
trazeci te tako kob sam pronasao.

Kob XV

Sve vise osecam, mada jos nije pocelo

Kob nas juri; trazimo je

kako ja zalosna ta divota

kob nam i smeta i treba

vreme je reciprocno

kob nas cini ovakvima

uzivajmo dok je divno...

kob nas vecno ganja...

Kob XVI

Doslo je vreme:
kob vise ne mose da se odlosi.
Sta se radi kad je znamo,
osedamo
i ocekujemo?
A ona sledi...
Kako su ljudi cudni;
kob ih menja
i postaju drugi...
Sta sve cinimo kad dodjemo do takve
spoznaje?
Kob upravlja nama.
Kob je neunistiva.
Vecna sreca je monotonija i kob.
Kob nam cini srecu.
Sta se to sa nama desi
kada znamo da je kob
tu?...

KOB XI - XIII

2007-10-02T00:10:00.000-07:00

Kob XI

Sunce zadje (pade noc)
sedim sam u sobi
cudesna je tvoja moc,
o kobi.

Tu nekakvog ima reda:
zivota je covek rob;
razum njemu zapoveda
i kob.

Majka rodila coveka
spreman ceka jedan grob
to zivot na njega ceka
i kob.

Kob XII

Pronadji svoju tihu mastu
koju slutis povremeno;
na kraju slike svojih ideja
naci ces krila neke masine
i kob neprimetnu, lenju.
Pronadji svoju tihu utehu
koju uvek zelis;
u placnoj formi skrivenih misli
naci ces jednu opomenu
koju je kob gnusno trovala.

Kob XIII

U prirodi
prapostojanje
vecno tezi necem novom.

Ta tombola vecno ce da traje:
dades dinar,
a deset dobijes
praunuka svojih bices deo.

I za ljude broj je ogranicen
pa makar i planete zobali.

Kob nam noge veze.

Buducnost je enigma.

Sfinga skriva svoje strasti.

Smrt zivi dva zivota,
jer bez smrti nema pokolenja;
smrt je samo tuzna uspomena.

O zivotu deca ce pricati
jer je smrt kob zivota,
kobi,
zudnje
i sezanja
poniklog iz strarnosti.

Smrt coveka zivim drzi covecanstvo.

Nikad nece biti ziva
cela galaksija...
i jos vise
vasiona.

Zbog toga nam treba smrti
koja daje unucima
vazduha
prostora
i hrane.

KOB VIII - X

2007-10-01T03:00:00.001-07:00

Kob VIII

Featon je taman, delici su prazni
i jos putem zivog nista mrtvo kruzi
o, Boze, planete, Bogovi su mrtvi,
hrapava je tama ove vasione,
pomracenje Sunca, senke u tami
kob, bol i strah
su revolucije nasih planeta
galaksija ima energiju zudnje
zracenja i vakuum i sve se rotira
i kob je miris nase vasione,
staticnost i teznja
i mrak...

Kob IX

Dete provincije
dosavsi na bulevar
pita se
zasto (?)
i dokle (?)
ta buka

da bi se kasnije naviklo
i ne moze
bez nje,
a kob ga salje na drugo mesto
vraca tisini...

Kob X

''Sta mi te je uspavalo,
lepa princezo?
Sumnja,
strah,
nada
ili vreme?''

''Zudnja, lepi prince;
zudnja me je uspavala
kada sam je zagrizla
kob mi trne i danas
umesto zuba
u ustima.''

Kob V - VII

2007-09-28T04:56:00.000-07:00

Kob V

S letom dodje ljubav nova
kroz dim letis putem snova.

Dodje bure, dodje plima,
ode leto, dodje zima.

Ona spava...
ona leti
kroz buru i kroz kisu.

Ti ne letis
ti stojis
i sudbine psece se bojis.

Sad ti letis:
crno tvoje telo i njeno belo
sad se grle.

I ti sada
sa njom padas
kroz tri mora
sve do snova.

Sve do ?ore gledas more,
a tad...

Ode bure, ode zima i prolece.

Sada drugu ljubis.

Sad je ljubis,
sad je psujes
i od sebe odbacujes.

Jer tako mora biti...

Zbog kobi.

Kob VI

Kob je zla sreca... i zudnja...

Kob VII
B.M.

Nasi nokti se zele zariti u meso
Nasi zubi vrat zbog krvi traze
I ako nam krv se s otrovima mesa.

Ljudi su isti
zderu pojedeni;
bezati od maste propast je vecnosti.
Naxa atmosfera prepuna je kobi;
i krv;
i telo...

I jos su ljudi isti;
nasi zubi vrat zbog krvi traze
i ako nam se krv
i kob
s otrovima mesa.

M.M.Nam - "Kob" pesme II - IV

2007-09-27T04:47:00.000-07:00

O.K.

Da nastavim u nasem poduhvatu.

U medjuvremenu su bili Draincevi dani u Prokuplju i svim drugim gradovima Toplice. Zavrsnjo vece je veceras, ali bez mena.

Nastavljam sa naumom objavljivanja poezije na net-u. Naravno, za pocetak cu objavljivati pesme iz svoje prve zbirke "Kob". Za danas tri pesme

Kob II

Noc prozdire sunca zrake
lobanja je crna, prazna
ispod polja, njive, rake,
kosti, seme, zub, noz, kazna.

Ispod zemlje glava tudja
na ramenu tvom pociva
kao da detesce spava
kao da je opet ziva.

Kob se krije iza tebe
glava kob i srecu sanja;
telo ti je malaksalo
kao da ga zudnja ganja.

Kob III

More krije kob
i ladju potonulu zbog zudnje.

Kamen krije kob
i sjaj zbog zudnje potamneo.

Zemlja krije zlato
zbog zudnje prekopana.

Sreca krije suze
zbog zudnje prolivene.

Zemlja krije kob
i kosti istrulele
zbog zudnje.

Kob IV

Nejasno svetli nesto daleko:
jedna se zudnja istine plasi.
U svom sam mozgu saznao misli
da su varljive mnoge ideje
koje govore u tudje ime.
Cuo sam kob gde prigovara
da je Sunce grejalo planete
jos davno...
Jednu sam naviku losu
odbacio svesno i odlucno.

Dobrodosli u POEZIJU

2007-09-20T14:11:00.000-07:00

Drage pesnikinje i pesnici, ljubitelji poezije
Vi, kojima je dat bozanski dar stvaranja pesama
Vi, ciji su stihovi najlepsi i najdublji ekstrakt misli
Vi, u trenutku inspiracije van ove stvarnosti
Vi, koji imate sta da ponudite svetu
Vi, koji nemate dovoljno novca da bi ste objavili svoja dela
Vi, koji niste blisdki ljudima koji vode izdavacku i uredjivacku politiku
Bilo da imate recenziju i kritiku, ili ne

ukoliko ne vredjate nikoga ni na koj nacin, a posebno ne po rasnoj,
nacionalnoj ili verskoj osnovi

za vas je ovaj blog

Dovoljno je da posaljete svoje stihove na e-mail adresu

poezijanova@gmail.com
ili
poezija@yahoo.com

i vasi stihovi ce biti pred ocima citaoca iz celog sveta, potpuno besplatnu.

Ljubitelji poezije mogu da daju svoje komentare, pod navedenim uslovima
pristojnog ophodjenja. Takodje, sve ove stihove mozete potpuno besplatno
da otstampate na kucnim racunarima, apsolutno neograniceno.

Kao pesnik na otvaranju bloga cime da Vas pocastim, ako ne pesmom? Bice to
moja prva pesma, iz moje prve zbirke, koja ce uskoro biti objavljena u
celini.

Kob I

I videh vojsku svud oko sebe
bezbrojna koplja do neba cak,
oklopi sjajni; srce mi zebe
po zloj mi kobi mirise zrak.

I cuh u trenu:
- vrata su pala
- O, boze, reci yar zbilja je kraj?
- Zar tvoja ruka kob nam je dala?
- O, boze snage
- milosti daj.